Када је у недељу увече, 15. јула 1971. године, председник САД Ричард Никсон прекинуо редовни телевизијски програм да би се обратио нацији, већина Американаца је очекивала нове вести о крвавом и исцрпљујућем рату у Вијетнаму. Уместо тога, Никсон је мирним гласом саопштио одлуку која ће, без испаљеног метка, покренути највећу револуцију у модерној историји економије. Објавио је да Сједињене Државе привремено суспендују могућност замене долара за злато. То „привремено” траје и данас, више од пола века касније. Тим једним потезом, који је у историји остао упамћен као „Никсонов шок”, свет је преко ноћи закорачио у нову еру: епоху у којој новац више није имао никакво стварно, опипљиво покриће, већ је постао чист производ вере и државног декрета.
Да бисмо разумели дубину овог парадокса, морамо се вратити у 1944. годину, у мало место Бретон Вудс, где је при крају Другог светског рата створен нови финансијски поредак. Тада је договорено да долар постане главна светска валута, али под једним чврстим обећањем Вашингтона: свака централна банка на свету могла је у било ком тренутку да дође на шалтер америчких федералних резерви, преда 35 долара и заузврат добије тачно једну унцу чистог злата. Долар је био добар као злато јер је злато стајало иза њега.
Међутим, до касних шездесетих, ствари су почеле да се урушавају. Америчка влада је истовремено финансирала скупе социјалне програме код куће и енормно скуп рат у Вијетнаму. Штампарије новца у Вашингтону радиле су прековремено, па је у свету одједном било много више папирних долара него што је Америка имала злата у чувеном Форт Ноксу. Први су то схватили Французи. На челу са Шарлом де Голом, Француска је почела масовно да враћа доларе Америци и да тражи своје злато натраг. Бродови натоварени златним полугама почели су да плове преко Атлантика ка Паризу. Овим примером брзо су кренуле и друге земље, попут Велике Британије и Немачке.
Схвативши да ће Форт Нокс ускоро остати потпуно празан, Ричард Никсон је одлучио да пресече Гордијев чвор. Закључао је златне трезоре и поручио свету: правила игре су се управо променила.
Ту долазимо до оног другог, економско-филозофског слоја ове приче. Светске берзе су паничиле, банке у Токију и Европи су затвориле врата на неколико дана, а економисти су предвиђали укупну пропаст капитализма. Ипак, систем није пропао. Уместо тога, рођен је такозвани фиат новац (од латинске речи за „нека буде”) – новац који вреди само зато што држава каже да вреди и зато што ми сви колективно верујемо у ту лаж. Са укидањем златне сидре, валуте су почеле да „пливају”, а врата за штампање новца без икаквих ограничења отворена су широм. Све економске кризе, инфлације и застрашујући дугови са којима се човечанство данас суочава, директна су последица тог 15. јула.
Најдубљи слој ове биографије једног политичког потеза крије се у парадоксу модерног потрошачког друштва. Никсон је свој потез правдао заштитом америчког радника и стабилности. У стварности, он је отуђио новац од природе. Док год је папир био везан за племенити метал, економија је имала своје физичке границе – ниси могао да потрошиш оно што ниси ископао из земље. Након 1971. године, економија је постала психологија.
Човечанство је те недељне вечери потписало прећутни пакт да ће убудуће трговати илузијама. Свака новчаница коју данас држимо у рукама није ништа друго до парче папира на коме пише обећање, ехо Никсоновог гласа који нам из 1971. године поручује да верујемо у бисерни сјај нечега што, суштински, више не постоји.