Најмоћнији убица у историји тежио је мање од зрна пиринча

Летња ноћ. Негде у тропском појасу, човек лежи будан и слуша један од најпознатијих звукова на свету. Танано зујање које се приближава и удаљава у мраку. Ништа у том звуку не делује опасно. Нема тутњаве топова, нема коњице на хоризонту, нема непријатељске војске. Само сићушни инсект који тражи место да слети. 

Неколико дана касније појављује се грозница. Потом дрхтавица. Потом слабост која ломи тело. За већи део људске историје људи нису знали шта се заправо догодило. Знали су само да су читави крајеви света опасни, да нека места доносе болест и смрт и да понекад највећи непријатељ није онај кога можете видети.

Када размишљамо о највећим убицама у историји, пред очима нам се појављују имена освајача, диктатора и војсковођа. Помислимо на Џингис-кана, Наполеона, Хитлера или светске ратове. Међутим, постоји озбиљан кандидат за титулу најсмртоноснијег убице свих времена који није имао ни војску ни државу, ни заставу ни идеологију. Реч је о маларији, односно паразиту Plasmodium који ту болест изазива и комарцу који га преноси са човека на човека. 

Према појединим проценама историчара и епидемиолога, маларија је током хиљада година однела толико живота да би њен биланс могао да надмаши жртве већине ратова заједно. Неки аутори чак претпостављају да је током историје човечанства свака друга особа могла умрети од последица ове болести. Иако је такве бројеве немогуће прецизно проверити, сама чињеница да се о њима озбиљно расправља говори колико је огроман био утицај једног микроскопског паразита на судбину цивилизације.

Маларија није бирала ни сиромашне ни богате, ни обичне људе ни владаре. Вековима је обликовала читаве регионе света. Данас је тешко замислити да је околина самог Рима, престонице једног од најмоћнијих царстава у историји, била озлоглашена по маларији. Понтијске мочваре јужно од града представљале су сталан извор заразе. Генерације римских политичара и царева покушавале су да исуше те пределе, али без већег успеха. Неки историчари сматрају да је управо стално присуство маларије утицало на демографску снагу и економску виталност касног Римског царства. Иако није срушила Рим сама, била је један од многих тихих фактора који су поткопавали темеље империје.

Сличне приче понављале су се вековима касније. Када су европске силе почеле да истражују и освајају удаљене делове света, откриле су да постоји противник на кога њихове пушке и топови не делују. Западна Африка стекла је неславан надимак „гроб белог човека“ јер су стопе смртности међу европским војницима, морнарима и чиновницима биле застрашујуће високе. У многим експедицијама више људи умирало је од тропских болести него у борби са локалним становништвом. Генерали су пажљиво проучавали непријатељске положаје, али су често занемаривали мочваре, баре и облаке инсеката који су били опаснији од читавих дивизија.

Један од најупечатљивијих примера долази са Панамског превлака. Када су Французи осамдесетих година XIX века покушали да изграде Панамски канал, пројекат је изгледао као тријумф модерног инжењерства. Имали су искусне стручњаке, огромна финансијска средства и техничко знање. Оно што нису имали било је разумевање болести које су косиле раднике. Десетине хиљада људи оболеле су од маларије и жуте грознице. Пројекат је практично пропао не зато што није било довољно машина или новца, већ зато што нико није умео да заустави инсекте који су преносили смртоносне заразе. Тек када су почетком XX века спроведене систематске мере уништавања легла комараца, исушивања бара и заштите становништва, изградња канала постала је могућа. Један од највећих грађевинских подухвата у историји човечанства зависио је, испоставило се, од победе над створењем лакшим од зрна пиринча.

Управо ту на сцену ступа британски лекар Роналд Рос. Радећи у Индији, он је 1897. године успео да покаже да комарци рода Anopheles преносе паразите који изазивају маларију. То откриће било је један од великих тренутака модерне медицине. По први пут људи су разумели како се болест шири и где треба тражити решење. Рос је за свој рад добио Нобелову награду 1902. године, али значај његовог открића далеко превазилази једно научно признање. Оно је означило почетак ере у којој је човечанство коначно добило прилику да се организовано супротстави непријатељу који га је пратио од најранијих времена.

Можда је најзанимљивија лекција ове приче психолошка. Људи природно траже велике узроке за велике последице. Ако милиони страдају, очекујемо да иза тога стоји цар, освајач, револуција или идеологија. Историју замишљамо као позорницу на којој судбину света одређују велики људи и велике одлуке. Зато нам је тешко да прихватимо да је ток цивилизације вековима обликовало нешто што бисмо могли згњечити једним покретом шаке. Док су се царства ширила и распадала, док су се потписивали мировни споразуми и објављивали ратови, један микроскопски паразит настављао је свој тихи поход кроз људску врсту. Није имао престоницу, није оставио споменике нити славне говоре. Ипак, мало је оних који су оставили дубљи траг у историји човечанства. Управо зато прича о маларији није само прича о болести. То је прича о томе колико су највеће силе света понекад беспомоћне пред стварима које су толико мале да их једва примећујемо.