Британски проналазач Џефри Пајк предложио је изградњу огромног носача авиона направљеног од „пајкрита” – мешавине леда и дрвених влакана. Материјал је био тврд као бетон, а војска је озбиљно разматрала идеју да направи плутајуће ледено острво које би се одолевало торпедима. Пројекат је пропао када су схватили да је хлађење ове „ледене грдосије” захтевало више ресурса него изградња конвенционалног челичног брода.
У најмрачнијим годинама Другог светског рата, када су немачке подморнице претварале Атлантик у смртоносну замку, британски адмирали су очајнички тражили начин да заштите конвоје и обезбеде ваздушну подршку далеко од копна. Недостајало је носача авиона, а изградња нових трајала је предуго. Управо у том тренутку, док су генерали размишљали о челику, гориву и бродоградилиштима, један ексцентрични проналазач предложио је нешто што је звучало као шала настала после превише вискија.
Зашто, питао је Џефри Пајк, не бисмо направили носач авиона од леда?
На први поглед, идеја је деловала потпуно сулудо. Али Пајк није био обичан сањар. Био је човек чије су необичне замисли понекад заиста давале резултате, а његова нова творевина имала је и научну основу. Помешавши лед са дрвеном пулпом, добио је материјал који је касније назван пајкрит.
За разлику од обичног леда, ова чудна мешавина била је изузетно отпорна. Спорије се топила, а била је толико чврста да су тестови показали да може да издржи и озбиљна оштећења. Легенда каже да је лорд Маунтбатен током једног састанка извадио блок пајкрита и испалио метак у њега како би импресионирао присутне. Метак се одбио и наводно замало погодио једног од адмирала, што није умањило одушевљење присутних. Напротив, војни врх је одлучио да идеју схвати озбиљно.
Тако је рођен Пројекат „Хабакук“, један од најнеобичнијих војних планова икада разматраних. Замишљено је плутајуће чудовиште дугачко преко шест стотина метара, са пистом за десетине авиона, сопственим системом за хлађење и оклопом дебелим више метара. Винстон Черчил био је толико заинтригиран пројектом да је наредио да се наставе истраживања и израда прототипова. Неколико година светски научници, инжењери и војни стратези заиста су радили на могућности да рат добију помоћу плутајућег носача авиона направљеног од леда.
Ово ледено острво требало је да буде толико велико да га торпеда не би могла лако потопити. Док су Немци градили подморнице, а Американци челичне носаче авиона, Британци су озбиљно проучавали могућност да рат добију помоћу гигантског леденог брода. У Канади је чак направљен и прототип на језеру Патриша у Алберти. Неколико месеци инжењери су тестирали конструкцију, а стражари су усред лета чували гомилу леда као да се ради о највећој војној тајни на свету. Мало ко је могао да претпостави да ће усред рата нечији посао бити да брине да се један брод једноставно не отопи.
Али стварност је, као и обично, била мање романтична од идеје. Огромна количина челика потребна за расхладне системе, сложена инфраструктура и астрономски трошкови претварали су читав подухват у ноћну мору за логистичаре. У међувремену, савезници су почели да производе све више класичних носача авиона, а технолошки напредак је постепено претварао Пајков сан у прескупу необичност. Пројекат је тихо напуштен, а ледено чудо никада није запловило Атлантиком. Чак је и прототип у Канади наставио полако да се топи, толико споро да су остаци конструкције били видљиви још годинама после рата.
Иронија лежи у чињеници да је једна од најлуђих идеја Другог светског рата била заснована на потпуно озбиљној науци.
Није је уништила глупост, већ практичност. Џефри Пајк није био сањар који је промашио век, већ човек који је поставио питање које нико други није смео ни да изговори. А можда је управо то најзанимљивије. Док су милиони људи ратовали на копну, мору и небу, негде у Канади група инжењера је покушавала да од леда направи оружје будућности, уверена да би једна плутајућа санта могла да промени ток историје. И да није било једног тврдоглавог закона физике који каже да се лед, пре или касније, ипак претвара у воду, можда би Атлантиком заиста пловила најнеобичнија ратна машина коју је човек икада замислио.