Када је Генерална скупштина Уједињених нација почетком осамдесетих година двадесетог века одлучила да уведе Међународни дан мира, бирократски апарат је за датум обележавања изабрао трећи уторак у септембру, дан када су се редовно отварала годишња заседања и када су светски дипломати у њујоршком седишту држали унапред припремљене говоре о глобалном разумевању и прекиду ватре.
Годинама касније, овај лутајући празник ће бити фиксиран за двадесет први септембар, али се управо у уторак, 21. септембра 1993. године, мировни патетични тон међународних резолуција суочио са сировом уставном стварношћу на уличним асфалтима Москве. Нагласак на миру и ненасиљу претворио се у кулису за почетак најкрвавијег унутрашњег сукоба у модерној историји Руске Федерације.
Тог септембарског поподнева, руски председник Борис Јељцин је у директном телевизијском преносу прочитао Указ број 1400, документ којим је ван снаге ставио важећи Устав и распустио Врховни совјет и Конгрес народних депутата. На папиру, овај потез је западној јавности представљен као неопходан корак у транзицији ка тржишној економији и раскид са совјетским реликвијама прошлости, али је у пракси то био класичан државни удар изведен са врха власти.
Руски уставни суд је већ неколико сати касније Јељцинову одлуку прогласио противзаконитом, што је председника аутоматски лишило функције према тадашњим правним актима, а Парламент је узвратио проглашењем Александра Руцкоја за привременог шефа државе. На папиру су у истом дану постојала два председника, два супротстављена тумачења закона и један међународни празник посвећен прекиду непријатељстава.
Оно што је почело као правно натезање у институцијама брзо се прелило на улице, где су хиљаде грађана, блокиране барикадама и полицијским кордонима ОМОН-а, кренуле у одбрану зграде Парламента, познатије као Бели дом. Док су Уједињене нације позивале на двадесетчетворочасовни глобални прекид ватре, у Москви су се подизале барикаде од бетона, паљени су полицијски камиони, а уличне борбе су кулминирале покушајем демонстраната да заузму телевизијски центар Останкино.
Двонедељна криза разрешена је почетком октобра, када је Јељцин, задржавши контролу над кључним војним јединицама, наредио тенковима Таманске дивизије да заузму положаје на мосту преко реке Москве и отворе директну ватру на сопствени парламент. Светске телевизијске мреже су уживо преносиле како гранате калибра 125 милиметара пробијају горње спратове Беле куће, остављајући за собом угљенисану фасаду и стотине мртвих и рањених у име увођења демократског поретка.
Када је дим изнад Москве коначно рашчишћен, нови руски Устав је председнику доделио готово апсолутна овлашћења, а Међународни дан мира је у руским војним извештајима остао забележен као дан када је уставна криза прерасла у артиљеријски бараж у самом центру престонице.