Шкотски војник и авантуриста Грегор Мекгрегор вратио се у Лондон из Централне Америке и објавио да га је локални краљ прогласио за владара прелепе, богате земље зване Појаис.
Направио је детаљне мапе, написао устав, штампао новац и отворио канцеларије у Лондону где је продавао земљиште наивним шкотским инвеститорима и породицама које су желеле нови почетак. Чак је подигао и огроман државни кредит у лондонским банкама.
Проблем? Појаис уопште није постојао.
Била је то мочвара и дивља џунгла. Када су први бродови са досељеницима стигли тамо, затекли су пустош у којој је већина преминула од тропских болести. Када се сазнало за превару, Мекгрегор је једноставно побегао у Француску – и тамо поново почео да продаје исту причу!
Грегор Мекгрегор није био само обичан преварант; он је био визионар нихилизма, уметник који је схватио да је људска похлепа толико снажна да је сасвим могуће натерати људе да инвестирају у пусту машту, само ако је она упакована у довољно отмен папир.
Док се шетао лондонским улицама 1821. године, носећи своју измишљену титулу кацика Појаиса, он није продавао земљиште, већ је продавао утопију. Његови проспекти су били исписани најлепшим калиграфским писмом, обећавајући плодне долине, златом богате реке и климу која као да је створена за британске предузетнике.
Инвеститори, заслепљени сјајем колонијалног богатства, нису постављали питања када је Мекгрегор штампао папирни новац своје измишљене кнежевине и захтевао да се уложе хиљаде фунти у државне обвезнице Појаиса.
То је био тријумф сујете над разумом, где је читава лондонска финансијска елита упецала саму себе на удицу човека који је измислио целу државу док је пио чај.
Када су се први бродови отиснули преко океана, носећи породице које су веровале да одлазе у обећану земљу, стварност их је дочекала у облику негостољубиве, смртоносне мочваре.
Уместо луксузних кућа и уређених поља, дочекала их је густа џунгла, влага која прождире све живо и болести које су десетковале редове колониста пре него што су уопште успели да подигну прву колибу.
То није била држава, то је била гробница у којој су се снови претварали у агонију. Док су људи умирали у блату, Мекгрегор је у Лондону уживао у својим добицима, вероватно се искрено чудећи што су се његови поданици показали толико неспособним да одрже његов савршени план у животу.
Највећи апсурд ове приче није у самој превари, већ у ономе што је уследило након њеног разоткривања.
Уместо да нестане у забораву, Мекгрегор је једноставно променио поштанску адресу. Његова ароганција била је толико монументална да је веровао да може да прода исти „бренд” и у Француској, земљи која је, иронично, такође пала на његову причу о Појаису.
Био је то човек који је могао да прода лед Ескимима, само зато што је умео да их убеди да је тај лед заправо првокласна роба из његовог имагинарног краљевства.
Ова епизода остаје као вечити споменик људској лаковерности, подсећајући нас да историју често не пишу победници, већ они који су довољно дрски да убеде остатак света како њихова измишљотина има већу вредност од истине.