Један од најсветлијих тренутака српског политичког мишљења и националног буђења у деветнаестом веку је била Мајска скупштина у Сремским Карловцима. Док је „пролеће народа” потресало темеље Хабзбуршке монархије, Срби су у Сремским Карловцима, тадашњем културном и духовном епицентру, одлучили да преузму судбину у своје руке и артикулишу тежњу за политичком аутономијом.
Мајска скупштина није била обичан скуп црквених достојанственика, већ народни плебисцит на којем су се окупили представници свих слојева друштва – од учених теолога и официра до сељака и трговаца.
Сремски Карловци су тих дана врвели од енергије, делегати из свих крајева Војводине, али и бројни добровољци из Кнежевине Србије, донели су са собом дух слободе који се више није могао сузбити царским декретима из Беча.
На овом историјском заседању проглашена је Српска Војводина, која је обухватала Срем, Банат, Бачку и Барању. Ово није био само територијални захтев, већ покушај да се унутар сложеног аустријског државног апарата створи заједница која ће гарантовати право на језик, веру и сопствену управу.
Двојац националног препорода: Рајачић и Шупљикац
Кључни моменат скупштине био је избор двојице вођа који су персонификовали јединство духовног и војног ауторитета. Јосиф Рајачић, дотадашњи митрополит, изабран је за патријарха, чиме је након више од осам деценија (од укидања Пећке патријаршије) симболично обновљено достојанство српског првојерарха. Његова улога била је да верском ауторитету дода политичку тежину, преговарајући са Бечом у тренутку када је Монархија била на ивици опстанка.
Са друге стране, за првог српског војводу изабран је Стеван Шупљикац, пуковник аустријске војске са огромним ратним искуством из Наполеонових ратова. Његов избор био је јасна порука: Српска Војводина има вољу да се брани.
Шупљикац је у народној свести постао симбол војничке врлине, иако је његово командовање кратко трајало због изненадне смрти у Панчеву крајем исте године. Занимљиво је да је вест о његовом избору дочекана са одушевљењем чак и у тадашњој београдској штампи, која је у Српској Војводини видела „северни бедем“ свесрпске слободе.
Ђорђе Стратимировић: „Народни вожд” и витез од Кулпина
Иако је за војводу изабран пуковник Шупљикац, он се у то време налазио на бојишту у Италији, далеко од Сремских Карловаца. Тај вакуум у вођству попунио је тада двадесетшестогодишњи Ђорђе Стратимировић, бивши официр аустријске војске који је због своје ватрене природе и патриотизма напустио службу. На Мајској скупштини изабран је за председника Главног одбора, чиме је постао де факто политички и војни вођа покрета у најкритичнијим месецима.
Стратимировић је био тај који је стао на чело српских добровољаца и народне војске, водећи их у прве победе против војске Лајоша Кошута. Посебно је за памћење битка код Сенттомаша (данашњег Србобрана), где је захваљујући његовој тактици и личној храбрости заустављен далеко надмоћнији непријатељ.
Народ га је из љубави прозвао „Народним вождом”, а његова појава на коњу, у народном оделу и са сабљом у руци, постала је икона српског отпора у Војводини.
Занимљиво је да је Стратимировић често био у сукобу са патријархом Рајачићем, чија је дипломатска обазривост била у супротности са Ђорђевом војничком директношћу. Док је Рајачић веровао у преговоре са бечким двором, Стратимировић је веровао у снагу српског оружја и савез са Кнежевином Србијом. Његов дух и данас живи кроз повратак његових земних остатака у Сремске Карловце 2021. године, чиме је симболично затворен круг његовог војевања за српску ствар.
Овај тријумвират – Рајачићева мудрост, Шупљикчево искуство и Стратимировићева смелост, учинио је да Мајска скупштина не остане само слово на папиру, већ жива историјска чињеница која је преобликовала судбину Срба у Аустроугарској.
Мајска скупштина донела је још једну револуционарну промену, успостављање Главног одбора као извршног органа власти, чиме су Срби де факто почели да управљају сопственим институцијама мимо угарске администрације.
Ово је био директан изазов мађарском револуционарном покрету Лајоша Кошута, који је заговарао слободу за Мађаре, али је није признавао осталим народима унутар Угарске.
Ехо Мајске скупштине осећао се деценијама касније.
Иако је Српска Војводина као административна јединица формално трајала кратко (укинута је већ 1860. године), семе државотворности посејано у Сремским Карловцима никада није престало да клија.
Оно је било темељ на којем ће се 1918. године градити одлука о присаједињењу ових крајева Краљевини Србији. Сремски Карловци су тако, од места где се чувало писмо и вера, израсли у место где је рођена модерна српска политичка мисао пречана.