У лондонској пивари „Horse Shoe Brewery” пукао је огромни, неколико метара високи дрвени обруч на бачви у којој је ферментисало тамно пиво портер. То је покренуло ланчану реакцију, па су и остале џиновске бачве експлодирале. Преко милион литара пива се у секунди излило на улице сиромашног лондонског предграђа Сент Џајлс. Талас пива висок неколико метара рушио је куће, поплавио подруме и направио потпуни хаос. Најбизарнији део приче је што су локални становници, уместо да беже, излетели са свим могућим шољама, лонцима и кантама да скупљају бесплатно пиво, што је довело до општег масовног пијанства усред спасилачке акције.
Лондонско предграђе Сент Џајлс је 17. октобра 1814. године постало поприште једне од најнеобичнијих и најпијанијих катастрофа у историји овог града. Све је почело у пивари Хорс Шу, где је огромна дрвена бачва, висока преко шест метара и напуњена са више од 500.000 литара портера, изненада попустила под притиском старости и корозије гвоздених обруча. Снажан ударац приликом пуцања бачве покренуо је домино ефекат, урушивши остале суседне резервоаре унутар пиваре. У једном тренутку, милион и по литара тамног пива провалило је зидове објекта и јурнуло у уске улице предграђа као прави цунами, али направљен од алкохола.
Талас течности, који је био висок скоро четири метра, снагом правог природног разарача рушио је трошне куће у околини, претварајући улице у бујицу од пива, дрвета и цигле. Поплављени су подруми у којима су живеле најсиромашније породице, а људи су се борили за живот покушавајући да се домогну виших површина или излаза.
Међутим, управо у том тренутку на сцену ступа потпуно нереална црта ове несреће. Вест о поплави се муњевито проширила крајем, а локални становници, уместо да се евакуишу, видели су јединствену прилику.
Оно што је требало да буде озбиљна спасилачка акција претворило се у неку врсту масовног, уличног фестивала. Људи су из својих домова истрчали са чиме год су стигли – лонцима, кантама, шољама, па чак и сопственим ципелама, очајнички покушавајући да захвате што више портера са улице.
Призор је био надреалан; док су се неке породице бориле да извуку своје ближње из рушевина, поред њих су се други суграђани такмичили ко ће напунити више судова бесплатним пивом које се мешало са прашином и отпадом са лондонских улица.
Овај импровизовани и опасни „фестивал” довео је до општег, масовног пијанства које је паралисало сваки покушај уређене помоћи. Пиво је било свуда, људи су га пили директно са земље, а концентрација алкохола у ваздуху и призор пијаних маса које се тетурају кроз рушевине постали су симбол те вечери.
На крају, ова несрећа је однела осам људских живота, али је остала забележена као једна од најбизарнијих епизода у којима је жеђ за бесплатним задовољством надилашла инстинкт за преживљавањем. Пивара никада није одговарала за несрећу, јер је суд одлучио да је у питању виша сила, оставивши причу о пивском цунамију да живи као урбана легенда Лондона.