Када средњовековна властела одлучи да импресионира јавност и приреди јавни спектакл који ће се памтити вековима, граница између врхунске уметности и чистог, безобразног рекета постаје застрашујуће танка. У време када су моћ, сујета и божанско право краљева морали бити константно потхрањивани скупим и драматичним позоришним представама на отвореном, Париз је грозничаво припремао дочек за нову краљицу Изабелу од Баварске.
Дана 27.августа 1389. читава престоница је измилела на улице, окићена свилом и таписеријама, чекајући тренутак који ће задивити и саму краљевску свиту, али нико није ни слутио да ће главна звезда програма бити човек који је читав град уценио најбизарнијим могућим планом саботаже.
Врхунац ове свечане процесије требало је да се одигра испред моћних зидина катедрале Нотр Дам, где је један лудо храбри и очигледно веома лукави ђеновљански авантуриста осмислио инжењерски подухват без преседана.
Његов план је био да се, прерушен у „белог анђела” са вештачким крилима и са упаљеним бакљама у рукама, спусти низ затегнути конопац са највишег торња катедрале, лебдећи високо изнад глава шокиране масе, како би се у савршеном тајмингу спустио право испред краљичине кочије и ставио јој круну на главу. Из угла тадашње уметности и механике, ово је био апсолутни тријумф визуелног ефекта, али у мрачним кулоарима градске већнице, пре него што је „анђео” уопште закорачио у празан простор, одигравала се права криминална драма.
Фото: Википедија
Схвативши да су париски званичници и племићи уложили комплетан свој друштвени углед и астрономске суме новца у овај дочек, овај препредени летач је само неколико дана пре спектакла поставио бруталан ултиматум градским оцима. Хладнокрвно им је саопштио да цена његове „небеске представе” вртоглаво расте и затражио огромно мало богатство у злату како би уопште ставио крила.
Када су фрапирани бирократе покушали да га подсете на већ договорени хонорар и запрете му тамницом, Ђеновљанин је извукао свој кључни адут: отворено је запретио да ће, уколико му новац не буде исплаћен до последњег златника, ипак скочити са торња, али да ће на пола пута намерно пресећи конопац, извести театралну саботажу и сопственим телом, у пуној брзини, пасти директно на главу младе краљице и њене високе госте.
Паника која је након ове претње ухватила организаторе била је потпуна и немилосрдна. Замисливши сцену у којој свечани улазак нове владарке у град постаје буквално крваво поприште у којем лажни анђео са неба гине на краљичиној кочији и тиме баца вечну анатему и бруку на Париз, градски судије и благајници су поклекли пред овим сулудим блефом. Сујета и страх од незапамћеног краљевског скандала и политичке пропасти били су превише велики, те су преваранту, са сузама у очима, исплатили тражено богатство из градске касе. Маса која је касније тог дана клицала и задивљено гледала фигуру у белом како грациозно лебди између неба и земље ношена ветром, није имала појма да изнад њихових глава заправо лети најбогатији уцењивач тог века.
Овај средњовековни небески перформанс оставио је дубок и ироничан траг на страницама тадашњих хроника. Историја нас кроз ову бизарну париску уцену учи да се највећи блефови често изводе на највишим висинама, и да се иза најлепших, божанских призора врло често крије обичан, прагматичан и безобразно скуп рачун који је неко морао да плати под столом, само да представа не би завршила катастрофом у првом кадру.