Краљ који је градио куле из маште (Нојшванштајн) и финансирао Вагнера, нађен је мртав у језеру три дана након што је проглашен лудим. Да ли је то било самоубиство или политичка ликвидација? Постоји једна прича која није само део историје Баварске, већ мрачни романтичарски трилер чији је сценарио писан у замку у коме нема места у реалности. 13. јуна 1886. године, површина језера Штарнберг прогутала је последњу тајну „Краља Бајке”, оставивши свету питање: да ли је Лудвиг II био сувише луд за престо, или сувише скуп за своју владу?
Лудвиг II Вителсбах ступио је на престо Баварске 1864. године као осамнаестогодишњи младић нестварне лепоте, којег су поданици због стаса и идеализма прозвали „Аполон Баварски“.
Међутим, иза те фасадне привлачности крила се дубоко интровертна и сензибилна природа, обликована хладним васпитањем и раним осећајем несхватања. Уместо војних парада и политичких надметања, Лудвиг је своју страст усмерио ка уметности, поставши кључни мецена Рихарда Вагнера, чија су га дела инспирисала да своју владавину претвори у потрагу за апсолутном лепотом.
Како је време пролазило, он се све више повлачио из стварног света у унутрашњу изолацију, замењујући дневну политику ноћним вожњама санкама и изградњом бајковитих двораца који су му служили као штит од профане реалности. Та потпуна окренутост сопственој машти, која га је касније коштала и круне и разума, била је заправо његов начин бекства из света који га је гушио својим прозаичним правилима.
Изградња паралелне стварности
Лудвиг II Вителсбах није волео Минхен, политику ни строге војне протоколе. Његов свет био је саздан од Вагнерових опера и средњовековних витезова. Док је државна благајна трпела, он је подизао фантазмагоричне дворце: Линдерхоф, Херенкимзе и круну свог лудила (или генијалности) – Нојшванштајн.
Био је опседнут Рихардом Вагнером до те мере да је композитора сматрао својим духовним близанцем. Финансирао је „Прстен Нибелунга” и изградњу култне оперске куће у Бајројту, док су баварски министри са ужасом посматрали како се краљ повлачи у ноћне вожње санкама по алпским шумама, разговарајући са духовима француских краљева.
Завера „лекарске комисије”
Заплет почиње почетком јуна 1886. године. Краљеви дугови премашили су 14 милиона марака, а он је одбио да престане са грађењем. Влада је одлучила да делује. Извршен је „тихи државни удар” кроз медицинску дијагнозу.
8. јуна, четворица психијатара, предвођена контроверзним др Бернардом фон Гуденом, потписују извештај којим Лудвига проглашавају „неизлечиво умоболним”. Најмонструознији део? Доктори су дијагнозу поставили а да краља нису ни прегледали, ослањајући се на приче слугу о његовом чудном понашању.
8. јуна Лудвиг је ухапшен у Нојшванштајну и пребачен у замак Берг. Својој рођаки, царици Сиси, поручио је: „Зар стварно мислиш да бих могао да живим као затвореник?”
Мистерија језера Штарнберг
Судбоносног 13. јуна, око 18:30 часова, Лудвиг је замолио др Гудена да прошетају обалом језера. Инсистирао је да пратња остане иза њих. Киша је падала, а над језером се спуштала густа магла. То је био последњи пут да су виђени живи.
Када се нису вратили до 20 часова, почела је масовна потрага. Око 23:00, у плиткој води језера, нађена су оба тела.
Званична верзија каже да је Лудвиг покушао самоубиство утапањем, др Гуден је покушао да га спречи, дошло је до рвања и обојица су страдала.
Међутим, трилер овде тек почиње. Неколико чињеница руши званичну причу:
Обдукција је била без даљег објашњења: Извештај је показао да у Лудвиговим плућима скоро да није било воде, што је немогуће ако је смрт наступила утапањем.
Рупе од метака? Деценијама касније, грофица Јозефина фон Врбна-Каулфуц тврдила је да је видела краљев капут и да су на његовим леђима биле две рупе од метака. Капут је касније „нестао” у пожару.
Гуденово лице: Тело доктора било је прекривено модрицама, а на врату су били видљиви трагови дављења, што сугерише бруталну борбу.
Да ли је Лудвиг покушао да побегне чамцем ка својим верним поданицима, па је устрељен од стране владиних агената који су га чекали у заседи? Или је, у нападу очаја, одлучио да у смрт поведе човека који му је одузео разум и круну на папиру?
Лудвиг II је једном рекао: „Желим да останем вечна загонетка себи и другима.” 13. јуна 1886. ту жељу је и остварио. Остао је краљ који је, уместо ратова, водио битку са сопственим сновима, док га стварност није буквално „утопила”.