Постоје глумци које памтите по улогама и постоје они које памтите по емоцијима које се не заборављају. Гидра спада у ове друге. Чим се појави на екрану, чак и пре него што проговори, у ваздуху се осети да следи нешто што ће бити истовремено и смешно и топло и помало лудо, али никада злонамерно.
Рођен 1933. године у Крагујевцу, Драгомир Бојанић је глумачки занат учио у времену када се југословенска кинематографија тек усправљала. Камере су волеле снажне типове, ћутљиве хероје, партизанске команданте и људе од мало речи. И управо ту, у том свету озбиљних лица и тешких тема, Гидра је почео да уноси нешто што није писало у сценаријима – живот.
У филмовима као што су „Валтер брани Сарајево“ и „Мост“, он није играо главне хероје, али је често био лик који памтите. Док су други носили радњу, он је носио атмосферу. Његове реплике су звучале као да нису научене, већ украдене из неке стварне кафане, са стварног стола, од стварних људи.
Тај осећај природности постао је његов заштитни знак. Он није глумио хумор. Он је то био.
Када се појавио као Жика у серијалу Жикина династија, десило се нешто необично. Лик је изашао из филма и ушао у свакодневни говор. Жика није био само јунак комедије. Постао је архетип. Човек који све зна, а ништа не ради како треба. Отац који воли, али виче. Муж који се сналази, али увек касни. Пријатељ који је гласан, срдачан и помало наиван.
Гидра је ту улогу градио без карикатуре. Његов хумор није био у гримасама, већ у ритму говора, у начину на који гледа саговорника, у оном препознатљивом полузбуњеном изразу лица који говори: „Знам да сам погрешио, али хајде да се правимо да нисам“.
Зато су његове сцене и данас смешне. Нису везане за време, већ за људску природу.
Мало ко зна да је надимак Гидра добио још као млади глумац, због енергије и немира који је носио са собом. Та енергија се никада није смирила. Чак и када стоји, он делује као да ће сваког тренутка кренути негде, нешто да каже, нешто да уради. И у том покрету лежи тајна његовог хумора. Он није статичан. Он тече.
Гидра никада није играо „господина“. И када је глумио официра, учитеља или оца породице, увек је у њему остајао мали човек са улице. Зато му се веровало. Публика је у њему препознавала комшију, рођака, кума. Неко ко је можда гласан, можда смешан, али сигурно добар.
Када је преминуо 1993. године, публика је имала осећај да је изгубила неког свог. Не глумца са екрана, већ члана породице који је годинама улазио у кућу кроз телевизор.
Чак и данас, када се репризирају филмови и серије у којима је играо, дешава се занимљива ствар. Млађе генерације, које не знају контекст времена, и даље се смеју на истим местима. То је можда највећи доказ да Гидра није правио хумор за тренутак, већ за трајање.
Он је обликовао наш колективни осећај за смешно тако што нам је показао да је најсмешније оно што нам је најближе. Да су мане људи често топлије од њихових врлина. И да се живот, ма колико био компликован, најлакше подноси уз смех који никога не понижава.
Зато се Гидра не памти по филмографији. Памти се по осећају да смо га одувек познавали.