Летњи ваздух над Источном Пруском био је тежак и непомичан тог јутра, 20. јула 1944. године. У густој шуми код Растенбурга налазило се најчуваније место у Трећем рајху – Хитлеров штаб познат као „Вучја јазбина“. Бетонски бункери, бодљикава жица, наоружане страже и бескрајне провере требало је да обезбеде човека који је у том тренутку одлучивао о судбини милиона. Мало ко је могао да наслути да ће тог дана један официр Вермахта ући у комплекс носећи кожни кофер у ком се налазила експлозивна направа.
Није био револуционар. Није био комуниста. Није био човек са маргине историје. Био је аристократа, ратни херој и пуковник немачке војске – Claus von Stauffenberg. И био је свестан да можда корача у смрт.
Штауфенберг је дуго веровао у снагу Немачке. Као и многи његови савременици, поздравио је успон земље из понижења након Првог светског рата. Али рат на Истоку, масовна убиства цивила, логори смрти и потпуно разарање Европе постепено су разбили илузије.
Пред њим се појавило питање које се кроз историју понавља у безброј облика: шта човек ради када схвати да је оданост постала саучесништво?
За многе је најлакше наставити да служиш систему. Много је теже окренути се против њега када си део тог истог система. Штауфенберг је управо то учинио. Током рата изгубио је десно око, десну шаку и два прста леве руке. Тело му је било осакаћено, али је воља постала још чвршћа. Са групом официра и цивилних завереника почео је да припрема план који је требало да оконча нацистичку власт и отвори пут миру.
Све је зависило од једног кофера. Састанак је био заказан за подне. Првобитно је требало да буде одржан у бетонском бункеру. Ту би ударни талас имао разорну снагу и шансе за преживљавање биле би готово непостојеће. Али тог дана било је необично топло. Због врућине, састанак је премештен у дрвену бараку са отвореним прозорима.
Понекад историју не мењају идеологије, већ температура ваздуха. Штауфенберг је активирао експлозив, унео кофер у салу и поставио га што ближе Хитлеру. Потом је пронашао изговор да напусти просторију. Неколико минута касније одјекнула је страховита детонација. Пламен, дим, крхотине дрвета и урлици рањених испунили су комплекс.
Из даљине је изгледало да је све завршено. Штауфенберг је био уверен да је Хитлер мртав.
Столица, сто и случајност
Историчари су касније утврдили да је судбину читавог рата можда одредило неколико секунди и један померен предмет. Неко је непосредно пре експлозије склонио кофер са једне стране масивног храстовог стола на другу. Дебела дрвена конструкција преузела је највећи део ударног таласа. Четири особе су погинуле. Хитлер је преживео.
Са лакшим повредама изашао је из рушевина и већ истог дана почео да преузима контролу над ситуацијом. Док су завереници у Берлину покушавали да покрену државни удар, најважнија претпоставка њиховог плана већ је била нетачна. Човек кога су сматрали мртвим био је жив.
Вече је донело расплет. Телефонске линије су поново прорадиле. Наређења су почела да стижу из Хитлеровог штаба. Јединице које су требале да подрже пуч оклевале су или прешле на другу страну. Завера се распадала из часа у час. Нешто после поноћи Штауфенберг је изведен у двориште Министарства рата у Берлину.
Није било дугог суђења. Није било милости. Пред стрељачким водом изговорио је речи које су остале упамћене кроз деценије: „Живела света Немачка.“ Неколико тренутака касније пао је мртав. Имало је тридесет шест година.
Због тога што је атентат пропао, често се поставља питање шта би било да је успео. Да ли би рат био краћи? Да ли би милиони људи били спасени? Да ли би Европа изгледала другачије?
Нико не може поуздано да одговори. Историја не познаје путеве којима није прошла. Али управо у томе лежи снажна симболика 20. јула 1944. године. То није само прича о неуспешном атентату. То је прича о ретком тренутку када су људи из самог срца једног режима одлучили да ризикују све како би му се супротставили.
Већина нас никада неће стајати пред диктатором. Нећемо доносити одлуке које мењају ток светске историје. Али свако време има своје кофере. То су тренуци када морамо да одлучимо да ли ћемо ћутати или проговорити. Да ли ћемо се приклонити већини или савести. Да ли ћемо изабрати удобност или одговорност.
Зато прича о Штауфенбергу траје дуже од самог рата. Јер није најважније то што експлозија није успела. Најважније је што је у једном од најмрачнијих тренутака двадесетог века постојао човек који је био спреман да плати највећу цену како би покушао да га заустави.
Понекад историју не обликују победници. Понекад је обликују и они који су изгубили, али су одбили да пристану.