Замислите да се сви становници Земље договоре око једне ствари. Не мира у свету. Не климатских промена. Не глади. Већ да у истом тренутку скоче.
Управо на тој необичној идеји заснивао се такозвани Светски дан скокова (World Jump Day), иницијатива која се појавила 2006. године на интернету. Организатори су позивали људе широм света да 20. јула у одређено време истовремено поскоче, тврдећи да би заједнички скок стотина милиона људи могао да помери Земљу на мало другачију путању око Сунца и тако ублажи последице глобалног загревања.
Идеја је брзо привукла пажњу медија, али не зато што је била научно утемељена, већ зато што је била необично маштовита. Физичари су готово одмах указали да такав план не може да функционише. Земља има масу од приближно 5,97 септилиона килограма – број толико велики да га је тешко и замислити. За поређење, чак и када бисмо претпоставили да свих осам милијарди људи има просечну масу од 70 килограма, укупна маса човечанства износила би око 560 милијарди килограма.
На први поглед, 560 милијарди килограма делује импресивно. Међутим, у односу на масу планете то је готово занемарљиво. Када би сви људи стали једни поред других, заузели би површину приближно величине већег града. Другим речима, целокупна људска популација могла би да стане на релативно малу тачку Земљине површине.
Занимљиво је да би Земља заиста реаговала на такав скок. Према Њутновом трећем закону, свакој акцији одговара једнака и супротна реакција. Док бисмо се ми одгурнули од тла, планета би се незнатно померила у супротном смеру. Али то померање било би толико мало да се мери делићима милијардитог дела метра – мање од пречника појединих атома. Практично, ниједан инструмент не би могао да региструје било какву промену у Земљиној орбити.
Још занимљивије је што би ефекат трајао само тренутак. Чим би људи поново дотакли тло, сва енергија би се вратила у систем и Земља би се нашла у истом стању као и пре скока. Другим речима, чак и када би читаво човечанство савршено координисано поскочило у истој секунди, резултат би био готово једнак нули.
Ово није први пут да су људи маштали о томе да својим колективним деловањем утичу на читаву планету. Током историје постојале су разне идеје, од покушаја контроле времена до предлога да се огромним инжењерским подухватима мењају континенти и мора. Светски дан скокова припада управо тој групи необичних замисли које су више подстицале машту него што су могле да промене стварност.
Ипак, цела прича открива нешто заиста фасцинантно. Свакодневно се осећамо великим јер градимо градове, бушимо планине, преусмеравамо реке и шаљемо сонде ка удаљеним планетама. Само седам година после Светског дана скокова, човечанство је, на пример, успешно спустило ровер Curiosity на Марс, а данас на Црвеној планети раде роботска возила која истражују терен удаљен десетинама милиона километара од нас.
Али када покушамо да померимо саму Земљу, схватимо размере света у ком живимо. Наша планета има пречник већи од 12.700 километара и јури око Сунца брзином од око 107.000 километара на час. У односу на такве бројеве, чак и осам милијарди људи делује изненађујуће мало.
Можда је зато Светски дан скокова остао упамћен као једна од најнеобичнијих интернет идеја свог времена. Научно гледано, није могао да успе. Али нас је подсетио на нешто важно: нисмо довољно велики да померимо Земљу једним скоком, али јесмо довољно бројни да је постепено мењамо својим поступцима. И то је, заправо, много већа моћ од оне коју су организатори овог необичног догађаја икада замишљали.