У школским уџбеницима, 17. септембар 1787. године насликан је као узвишени, готово божански тренутак цивилизације.
Слика је увек иста: тридесет и девет беспрекорно дотераних очева нације у снежнобелим перикама, вођени чистом просветитељском филозофијом, смирено седе у Филаделфији и стављају печат на документ који ће постати темељ модерне демократије – Устав Сједињених Америчких Држава.
Али, ако избришемо тај дебели слој романтичарске патине, пред нама се отвара прича о четири месеца чисте затвореничке драме, паклене врућинчине, узаврелих сујета и политичког пијачног пазара у којем су се интереси великих и малих држава сударали до тачке физичког обрачуна. Када су делегати тог септембарског дана коначно сели да потпишу тај чувени папир, већина њих је то урадила држећи се за нос, дубоко незадовољна коначним текстом, свесна да су управо склопили низ трулих компромиса које су једва преживели.
Апсурд ове уставне епопеје почео је још у мају, када су се делегати закључали у Државну кућу Пенсилваније и одмах изгласали једно од најбизарнијих правила: потпуну тајност свих расправа. Да јавност и досадни новинари не би сазнали о чему се свађају, прозори и врата зграде били су чврсто затворени током целог пакленог лета у Филаделфији. Унутра, у просторији без трунке промаје, тридесет и кусур мушкараца у тешким вуненим оделима кувало се недељама на сопственом зноју, машући лепезама и терајући ројеве комарца са оближњих мочвара, док су истовремено покушавали да дефинишу узвишени појам људске слободе.
Та клаустрофобична завера тишине родила је озбиљну параноју, а највећи безбедносни ризик за Конвенцију био је нико други до славни Бенџамин Френклин. Стари геније је тада имао 81 годину, патио је од тешке костобоље због које су га у зграду уносили на посебној столици, али је и даље имао неукротиву навику да после напорног радног дана оде у локалну кафану и уз неколико чашица исприча грађанима све сочне детаље иза затворених врата. Како би спречили цурење уставних тајни, остали делегати су Френклину морали да доделе званичне „пратиоце“ — људе чији је једини посао био да пију са њим по пабовима и дискретно га прекину причом о времену сваки пут када би заустио да ода шта се дешава на уставним реформама.
Када је дошао тај спасоносни 17. септембар, на површину је избио финални парадокс Филаделфијске конвенције. Од 55 делегата који су започели ово тромесечно мучење, само 39 је заправо ставило свој потпис на документ. Неки су увређено спаковали кофере и отишли кући недељама раније, схвативши да нико не констатује њихове амандмане, док су тројица кључних људи – укључујући утицајног Џорџа Мејсона – гласно и поносно одбили да се потпишу.
Разлог је био потпуно невероватан: најважнији правни документ о слободама једне нове, револуционарне нације у том тренутку уопште није садржао оно што данас сматрамо његовом суштином – Повељу о правима (Bill of Rights). Очеви нације су били толико заузети свађама око пореза, бројања гласова и тога како спречити сиротињу да дође на власт, да су једноставно заборавили да у текст убаче гаранције за основна права грађана, попут слободе говора или штампе. Први нацрт америчког Устава, дакле, рођен је без иједног поменутог права за обичне људе.
Док су последњи, преживели делегати прилазили столу да овере овај несавршени папир, Бенџамин Френклин је замишљено гледао у наслон столице на којој је седео председавајући Џорџ Вашингтон. На камену фотеље било је урезано једно украсно Сунце са зрацима. Стари научник се тада окренуо колегама и тихо прокоментарисао како је током четири месеца паклених расправа често посматрао тај мотив и није могао да разазна да ли оно на уметничкој слици излази или залази. „Али сада“, закључио је Френклин у свом стилу, „имам срећу да знам да је то Сунце које излази“.
Био је то сјајан тренутак за упечатљив крај, али иронија судбине је да су многи његови сарадници излазили из те загушљиве зграде чврсто уверени у супротно – да су управо потписали компликовани бирократски експеримент који неће успети да преживи ни наредних десет година, пре него што земља склизне у нови грађански хаос.