Шкрипа воловских кола ломила је тишину албанских планина у зиму 1915. године. Пут којим се кретала српска војска више није личио на пут. Био је то низ блатњавих стаза, ледених успона и провалија кроз које се повлачила читава једна држава. У једним од тих кола седео је старац умотан у војничко ћебе. Није имао круну, ордење ни пратњу достојну владара. На ногама су му били обични опанци, а руке су му дрхтале од хладноће и реуме. Био је то краљ Петар I Карађорђевић.
Око њега су корачали исцрпљени војници, гладни и промрзли као и он. У тој колони није постојала јасна граница између владара и народа. Управо зато је у колективном памћењу остао познат као „Чича Петар“ – краљ који је поделио судбину својих војника до самог краја.
Мало је владара у европској историји чија биографија толико одступа од уобичајене представе о краљу. Јер пре него што је постао владар Србије, Петар Карађорђевић је био избеглица, емигрант, преводилац, добровољац и обичан војник.
Од принца до легионара
Живот Петра Карађорђевића није почео у дворовима и свечаним салонима. Након убиства његовог оца, кнеза Александра Карађорђевића, и пада династије са власти, године је провео у иностранству. Уместо живота наследника престола, упознао је живот политичког изгнаника.
Када је избио Француско-пруски рат 1870. године, млади српски принц донео је одлуку која је и данас необична. Пријавио се као добровољац у француску војску и борио под именом Пјер Кара. Његови саборци нису гледали у њему будућег краља. За њих је био тек један од многих добровољаца који је делио ровове, глад и опасност. Историјски извори бележе да је током рата показао изузетну храброст, а једна од епизода говори и о бекству из заробљеништва након чега је успео да се врати својој јединици.
У време када су европски принчеви најчешће стицали војна искуства на парадама и штабним дужностима, Петар је рат упознавао из перспективе обичног војника.
После рата уследиле су године живота у иностранству. Без престола и без државе којом би владао, Петар је живео далеко скромније него што би се очекивало од припадника краљевске породице. Управо у том периоду настаје један мање познат, али веома значајан детаљ његове биографије. Док је боравио у Женеви, превео је на српски језик чувено дело британског филозофа Џона Стјуарта Мила „О слободи“.
На први поглед, реч је о интелектуалном подухвату. Међутим, у том преводу може се препознати и нешто више. Човек који није имао своју државу бавио се питањем како би једно друштво требало да изгледа када је слобода његова највиша вредност.
Тај детаљ касније ће постати важан за разумевање његове владавине. Петар није био тип владара који је веровао да држава постоји ради круне. Напротив, припадао је генерацији која је све више прихватала идеју уставности, парламентаризма и ограничене власти.
Када је после Мајског преврата 1903. године позван да дође у Србију и преузме престо, имао је скоро шездесет година. Већина људи у тим годинама заокружује животне планове. За Петра је тада почело најодговорније поглавље.
У Србију није стигао као млад и амбициозан владар који жели да остави лични печат на историју. Дошао је као човек који је већ прошао ратове, изгнанство и политичке поразе. Због тога су га савременици често описивали као скромнијег и приступачнијег од многих европских монарха тог времена.
Све што је проживео пре доласка на престо можда најбоље објашњава једну од најпознатијих сцена српске историје.
Током Великог рата, када је Србија била принуђена на повлачење преко Албаније, краљ Петар је одбио да напусти своју војску. Иако стар, болестан и физички исцрпљен, делио је њену судбину. Тај призор оставио је дубок траг у народном памћењу. Док су многи владари историју посматрали са безбедне удаљености, Петар се налазио усред колоне гладних и промрзлих људи. Зато фотографије и сведочанства из тог периода имају снагу која превазилази историјску чињеницу. На њима није приказан само краљ који се повлачи заједно са војском. Приказан је човек чији је политички и лични пут необично доследан. Принц који је некада ратовао као обичан војник завршио је животни круг тако што је као краљ прихватио судбину обичних војника.
Зашто га памтимо
Историја памти многе владаре који су освајали територије, подизали дворце и остављали иза себе велике споменике. Краља Петра Срби најчешће памте по нечем другачијем. Не по круни. Не по дворовима. Не чак ни по победама. Памте га по слици старца у опанцима који се, заједно са својим народом, пробија кроз блато албанских планина. У том призору сабрана је читава необична биографија човека који је пре него што је постао краљ научио како изгледа живот обичног војника. Управо због тога, више од једног века касније, остао је један од ретких српских владара кога народ није доживљавао као некога изнад себе, већ као некога ко је корачао поред њега.