Идеја да свесно „одлучујемо“ делује као основа нашег искуства. Међутим, савремена неуронаука показује нешто много чудније: велики део одлуке у мозгу може бити започет и делимично формиран пре него што уопште постанемо свесни да смо је донели. Другим речима, свест често стиже као последњи корак у процесу који је већ у току.
Један од кључних експеримената који је покренуо ову дебату извео је Benjamin Libet осамдесетих година 20. века. У његовим студијама, учесници су требали да у неком произвољном тренутку помере прст, док су истовремено мерени њихова мождана активност и тренутак када пријављују да су „одлучили“ да то ураде. Резултат је био изненађујући: у мозгу се такозвани „readiness potential“ појављивао неколико стотина милисекунди пре него што је особа постајала свесна своје одлуке.
Овај налаз је отворио питање да ли свест заиста покреће одлуке или само „прати“ оно што је мозак већ започео. Касније студије, укључујући радове John-Dylan Haynesа, показале су да се одређени обрасци мождане активности могу детектовати чак и неколико секунди пре свесне одлуке, посебно у једноставним изборима као што су притисак левог или десног дугмета.
Ипак, ови резултати не значе да је слободна воља „укинута“. Многи научници истичу да су Либетови експерименти ограничени на врло једноставне, вештачке задатке, док се стварне животне одлуке ослањају на много сложеније процесе: сећања, емоције, дугорочне циљеве и контекст. У таквим ситуацијама, свест може играти улогу у „одобравању“, корекцији или заустављању импулса који су већ покренути.
Неуролошки гледано, одлуке се не рађају у једном центру, већ у мрежи система који укључују префронтални кортекс, базалне ганглије и лимбички систем. Ове структуре непрестано размењују сигнале, процењујући награде, ризике и навике, често без директног учешћа свесне пажње.
Занимљиво је да се слични процеси „пред-одлучивања“ могу уочити и у свакодневном животу. Често имамо осећај да смо нешто „само урадили“ или да је избор дошао спонтано, а тек накнадно конструишемо разлог зашто смо то урадили. Психологија ово понекад описује као пост-хок рационализацију – свест не ствара одлуку, већ јој накнадно даје причу.
Ипак, савремена тумачења све више наглашавају да мозак није подељен на „несвесни доносилац одлука“ и „пасивну свест“, већ да се ради о континуираном систему у коме се одлуке постепено формирају кроз више нивоа обраде. Свесни тренутак је можда мање почетак, а више врхунац једног већ започетог процеса.
У том смислу, питање није да ли мозак одлучује пре нас, већ како се наша свест уклапа у један много шири и бржи систем који непрестано обрађује свет око нас и у нама самима.