Јутро 24. јула 1847. године освануло је над суровим пределом америчког Запада. Пред групом исцрпљених путника простирала се широка долина окружена планинским венцима, земља испуцала од сунца и ветра, без великих насеља, плодних поља и очигледних знакова живота. После више од две хиљаде километара напорног пута преко прерија, река и планинских превоја, колона запрега коначно је стигла на место које је требало да постане њихов нови дом.
На челу те поворке налазио се Бригам Јанг, вођа мормонске заједнице која је годинама била у покрету. Прогоњени, нападани и приморавани да напуштају тек изграђена насеља, његови следбеници нису трагали за богатством нити за славом. Тражили су нешто много једноставније и много теже достижно – место где би могли да живе у миру. Према предању, када је угледао долину Великог сланог језера, Јанг је тихо изговорио: „Ово је право место.“ За већину људи око њега то је изгледало као пустиња. За њега је то била будућност.
Народ који је непрестано тражио уточиште
Да би се разумела тежина тог тренутка, потребно је вратити се неколико година уназад. Мормонски покрет настао је тридесетих година деветнаестог века у време великих верских буђења у Сједињеним Државама. Његов оснивач, Џозеф Смит, окупио је следбенике око идеје обнове изворног хришћанства, али је управо та различитост изазивала неповерење и отпор околине.
Сукоби са суседима пратили су покрет готово од самог почетка. Заједнице су подизале градове, развијале имања и започињале нови живот, само да би након неколико година поново биле присиљене на сеобу. Када је Џозеф Смит убијен 1844. године, многи су веровали да је то крај читавог покрета. Уместо тога, започело је једно од највећих и најупечатљивијих миграционих путовања у америчкој историји.
Средином деветнаестог века амерички Запад био је за већину становника источне обале простор о коме се знало врло мало. Огромне равнице, планине и пустиње постојале су на картама, али су у машти људи често биле обавијене истом оном маглом којом су некада били прекривени непознати континенти.
Пут ка Јути био је спор, тежак и опасан. Колоне запрега данима су пролазиле кроз беспућа, изложене временским непогодама, болестима и несташици хране. Путници су сахрањивали рођаке поред стазе и настављали даље јер другог избора нису имали. Упркос свему, хиљаде људи наставиле су путовање вођене уверењем да негде иза хоризонта постоји место где ће коначно моћи да живе без страха од прогона.
Први утисак о долини Великог сланог језера није обећавао лак живот. Земља је била сурова, падавина је било мало, а услови за пољопривреду далеко од идеалних. Међутим, управо су у таквим околностима досељеници почели да граде оно што ће постати један од најуспешнијих примера насељавања америчког Запада.
Већ првих дана копани су канали за наводњавање који су доводили воду са оближњих планина. Подизане су куће, обрађивана поља и планиране улице будућег града. Оно што је некада изгледало као крај света постепено се претварало у организовану заједницу. Из тог првог насеља временом је израстао Солт Лејк Сити, а читав регион постао је један од најважнијих центара западног дела Сједињених Држава.
Шта је заправо обећана земља
Приче о обећаној земљи старе су колико и сама цивилизација. Народи су вековима маштали о месту где ће нестати опасности, сиромаштво и неизвесност. Ипак, историја показује да таква места ретко долазе у савршеном облику. Чешће су то простори који захтевају огроман труд, стрпљење и веру да ће сутра бити боље него данас.
У томе лежи и симболика доласка у Јуту. Људи који су стигли у ту долину нису затекли обећану земљу. Они су је створили. Њихов највећи успех није био што су пронашли уточиште, већ што су у наизглед негостољубивом пределу препознали могућност за нови почетак.
Данас, када се са околних планина поглед спусти на модерни Солт Лејк Сити, тешко је замислити колико је празно изгледала та долина оног јулског јутра 1847. године. Планине су остале исте, као и широко небо изнад њих. Све остало створиле су генерације људи које су веровале да се будућност може изградити чак и тамо где је други не виде.Зато прича о доласку мормона у Јуту није само прича о једној верској заједници. То је прича о једној од најстаријих људских нада, да негде постоји место на коме се може почети изнова. А понекад се испостави да такво место није онакво каквим смо га замишљали. Понекад је то пустиња коју тек треба претворити у дом.
Од прогоњене колоне до светске заједнице
Када су прве запреге стигле у долину Великог сланог језера 1847. године, мало ко је могао да замисли да ће та мала и уморна група досељеника једног дана постати део верске заједнице која се простире на свим континентима. Црква Исуса Христа светаца последњих дана, како гласи њен званични назив, данас броји више милиона верника широм света, са хиљадама храмова, цркава, школа и хуманитарних пројеката. Солт Лејк Сити остао је њено духовно и административно средиште, али је заједница одавно прерасла границе америчког Запада. Истовремено, током своје историје пролазила је кроз бројне промене и контроверзе, од напуштања праксе вишебрачности крајем деветнаестог века до настојања да се прилагоди савременом свету. Ипак, без обзира на све расправе које је прате, у колективном сећању њених припадника и данас живи онај летњи дан из 1847. године, када је шачица људи у прашњавој долини видела нешто што другима није било видљиво – могућност да од пустиње створе дом.