Постоји извесна историјска правда у томе што је човек који је седам деценија владао Француском као да је држава његово лично власништво, на крају изгубио најважнију битку не од непријатељске војске, већ од сопствене ноге. Када је 1. септембра 1715. године у Версају умро Луј XIV, окончана је најдужа владавина једног европског монарха. Ипак, права драма није лежала у самој смрти, већ у чињеници да су најобразованији лекари свога доба, окружени најмоћнијим владаром Европе, били готово потпуно немоћни пред болешћу коју данас савремена медицина препознаје за неколико минута.
Неколико недеља раније, остарели краљ почео је да осећа јак бол у левој нози. Испрва су дворски лекари веровали да је у питању пролазна упала или ишијас, па су примењивали уобичајене терапије тог времена: топле облоге, различите лековите препарате и поступке који су тада важили за врхунац медицинске науке. Међутим, стање се из дана у дан погоршавало. Нога је почела да тамни, ткиво је одумирало, а убрзо је постало јасно да се развила гангрена, највероватније изазвана тешким поремећајем циркулације.
Тек тада су поједини хирурзи предложили оно што је представљало последњу, очајничку могућност — ампутацију. Али почетком осамнаестог века таква операција није личила на захват какав данас познајемо. Изводила се без анестезије, без разумевања бактеријских инфекција и без поузданог начина да се заустави крварење. Чак и да је прихваћена на време, шансе да осамдесетогодишњи краљ преживи биле су изузетно мале. Док су лекари расправљали о могућностима лечења, болест је напредовала брже него што је медицина могла да је прати.
У томе лежи највећа иронија читаве приче. Луј XIV је владао државом која је представљала политички и културни центар Европе. На његовом двору окупљали су се најбољи архитекти, уметници, научници и лекари свог времена. Версај је био симбол раскоши, знања и апсолутне моћи. Али ни богатство, ни престиж, ни положај нису могли да купе оно што човечанство још није открило – ефикасно лечење васкуларних обољења и инфекција.
Како су се краљеве снаге гасиле, Версај је наставио да функционише по строгом дворском церемонијалу. Дворјани су и даље извршавали своје дужности, а приступ владару остао је регулисан до најситнијих детаља. Сам Луј XIV је, према сведочењима савременика, до последњих дана настојао да задржи достојанство које је читавог живота пажљиво градио. Свом праунуку и наследнику, будућем Лују XV, упутио је последње савете, упозоравајући га да избегава непотребне ратове и да више брине о благостању својих поданика него што је то чинио његов претходник.
Када је коначно издахнуо, Француска није остала без краља ни на један једини тренутак. Одмах је изговорена чувена формула: „Краљ је мртав, живео краљ!“ Она није представљала драматичан узвик, већ правно начело које је наглашавало да круна никада не остаје упражњена и да се власт истог часа преноси на наследника.
Смрт Луја XIV тако није остала упамћена само као крај једне изузетне владавине, већ и као снажан подсетник на границе људског знања. Човек који је себе представљао као Краља Сунце, око кога се окреће читав политички универзум Француске, није изгубио од ривалске династије, побуне или освајачке војске. Победила га је болест коју његово доба једноставно није умело да излечи. То је можда и највећа историјска иронија његовог живота: владар који је контролисао готово све око себе, није могао да контролише границе медицине свог времена.