Током Хладног рата, ЦИА је очајнички покушавала да прислушкује совјетске амбасадоре. Неко је у врху агенције добио „генијалну” идеју: мачке су дискретне, крећу се свуда и нико не сумња на њих. Пројекат је трајао пет година, током којих су хирурзи буквално уградили микрофон у мачји ушни канал, мали радио-предајник у базу лобање и антену дуж њеног репа. Након што су потрошили око 20 милиона долара, дошао је дан првог тестирања на терену. Пустили су ову технолошку мачку у парк преко пута совјетске амбасаде у Вашингтону да прислушкује двојицу мушкараца на клупи. Мачка је направила три корака, закорачила на коловоз и истог тренутка ју је прегазио такси. Пројекат је одмах угашен.
Док су се у канцеларијама Ленглија састајали умови који су веровали да се сваки проблем може решити ако се на њега баци довољно новца и хируршких инструмената, мачка је остала мачка – биће вођено инстинктима, а не идеолошким задацима. Пројекат Акустична маца представља можда најчистији дестилат хладноратовске параноје, где је логика уступила место научном апсурду.
Идеја да се једно од најнепредвидљивијих бића на планети претвори у елегантан инструмент шпијунаже деловала је, барем на папиру, као ремек-дело суптилности. Замислите само те сате проведене у лабораторији где су врхунски ветеринари-хирурзи прецизно уграђивали микрофон у ушни канал, предајник у базу лобање и антену у дугачки, елегантни реп, верујући да стварају „Џејмса Бонда“ животињског царства.
Двадесет милиона долара у то време није био само новац; био је то буџет за који се могло купити много озбиљније опреме, али престиж је тражио иновацију, а иновација је захтевала да се мачка учини послушном.
Међутим, проблем није био у технологији, већ у природи саме мачке, која никада није пристала на уговор о шпијунирању. Када је дошао тренутак истине, када су агенти, држећи дах, испратили свог „агента“ у парк преко пута совјетске амбасаде, очекујући да ће она спустити своје шапе на траву и почети да преноси разговоре о нуклеарним тајнама, догодио се моменат који би се могао назвати коначним тријумфом стварности над бирократском маштом.
Мачка, вођена чињеницом да је гладна, незаинтересована за политичке тензије између Истока и Запада, а вероватно и узнемирена уграђеном електроником, једноставно је одлучила да прошета.
Три корака су била довољна да се вишегодишњи труд, милиони долара и снови о надмудривању КГБ-а окончају под точковима случајног таксија. Била је то сцена која као да је изашла из филма апсурда – тренутак тишине када су агенти схватили да је цела њихова стратегија зависила од мачје воље, која је у том конкретном тренутку била у потпуној супротности са интересима националне безбедности.
Операција је угашена брже него што се мачка нашла на коловозу, а извештај о неуспеху, након што је годинама чуван као државна тајна, постао је најбољи доказ да чак и најмоћније обавештајне службе могу да направе грешку коју би и дете разумело: мачке не прислушкују, оне имају свој план.