Када људи кажу да у политици не постоје лоше идеје, већ само лоше околности, вероватно не мисле на тренутак када је Конгрес Сједињених Држава озбиљно разматрао могућност да земљу насели нилским коњима.
А можда би требало.
Почетком XX века Америка је имала проблем. Становништво је расло, потражња за месом расла је још брже, а многи су страховали да домаћа производња неће моћи да прати потребе земље. Истовремено, огромна пространства мочвара на америчком југу сматрана су практично бескорисним. Данашњи еколог би вероватно добио благу несвестицу на саму ту идеју, али у то време мочвара је за многе политичаре била само земља која још није почела да буде корисна.И ту на сцену ступа један необичан човек.
Фредерик Расел Бернам био је авантуриста, извиђач, истраживач и једна од оних личности које делују као да су побегле из јефтиног авантуристичког романа. После година проведених у Африци дошао је на идеју која му је изгледала потпуно логично. Ако нилски коњи одлично живе у мочварама и ако су огромне животиње које дају много меса, зашто их једноставно не довести у Америку?
Из перспективе човека који није морао да дели двориште са нилским коњем, идеја је заиста имала извесну логику. Бернам није био усамљен. Убрзо је добио подршку конгресмена Роберта Брусара из Луизијане. Њих двојица су почели да промовишу план који је предвиђао увоз нилских коња у мочварне пределе југа. Животиње би се размножавале, храниле инвазивним воденим биљкама и истовремено обезбеђивале огромне количине меса за америчко тржиште.
By Elliott & Fry – Picture in family album, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2471970
Чак је и маркетинг био спреман.
Месо нилског коња требало је продавати под елегантнијим именом „језерска крава“ јер су заговорници проценили да Американци можда неће бити одушевљени идејом да за ручак једу животињу која изгледа као тенк са зубима. Новински наслови из 1910. године отворено су расправљали о увођењу новог меса на тржиште, називајући га „језерском сланином” (lake bacon).
И што је најневероватније од свега, људи су ову замисао схватали озбиљно.
Новине су писале о њој. Одржаване су расправе. Састављани су предлози. Говорило се о економској користи, решавању проблема исхране и стављању мочвара у функцију националног развоја. Неко је чак проценио колико би нилских коња могло да живи у Луизијани.У читавој тој расправи један детаљ остао је помало у сенци. Нилски коњ је једна од најопаснијих животиња у Африци. Данас је то општепозната чињеница. Иако делују тромо и готово комично, нилски коњи су изузетно територијални, агресивни и способни да без већих проблема преврну чамац или усмрте човека. Сваке године у Африци од њих страда више људи него од многих животиња које имају далеко страшнију репутацију.
Замислити хиљаде таквих створења како слободно лутају мочварама америчког југа захтева одређену дозу маште. Или недостатак исте.На срећу по будуће становнике Луизијане, план никада није заживео. Недостајало је политичке подршке, појавили су се други приоритети, а ентузијазам је временом спласнуо. Нилски коњи су остали у Африци, а Америка је наставила да се ослања на далеко мање експлозивна решења за производњу меса.Али сама чињеница да је овај предлог стигао толико далеко остаје фасцинантна.
Јер ово није прича о лудацима који су маштали у неком забаченом салуну. Ово су били озбиљни људи који су покушавали да реше стварне проблеме. И баш зато је цела епизода толико занимљива. Историјски апсурди ретко настају зато што су људи глупи. Много чешће настају зато што су паметни људи толико усредсређени на решење да престану да размишљају о последицама.
У неком паралелном универзуму можда данас постоје ранчеви нилских коња, такмичења у јахању „језерских крава“ и саобраћајни знакови који упозоравају возаче на прелазак двотонских афричких биљоједа. Срећом, ми живимо у овом универзуму. Али тај кратки тренутак из америчке историје остаје диван подсетник да је граница између визионарства и потпуне бесмислице понекад много тања него што бисмо желели да верујемо. Нарочито када неко предложи да се проблем несташице меса реши увозом једне од најопаснијих животиња на планети.
Идеја о увозу нилских коња у Луизијану из 1910. године позната као „Закон о америчким нилским коњима” (American Hippo Bill) — остаје једна од најневероватнијих „шта би било кад би било” прича у историји САД. Предлог закона (H.R. 23261) на крају је пао у Конгресу за само неколико гласова. Главни разлог био је страх од тога како би се овако огромне и агресивне животиње контролисале у дивљини, као и постепено решавање кризе са месом кроз унапређење домаћег говедарства.
Да је закон тада прошао, мочваре Луизијане и Флориде данас би вероватно изгледале потпуно другачије — и знатно опасније за локално становништво.