Јован Јанићијевић је био глумац који је успео да уради оно што полази за руком само највећима: да својом појавом дефинише читав један слој друштва који историја често заборавља. Иако је његов пут почео у Крагујевцу 1932. године, његова уметничка судбина је нераскидиво везана за успон југословенске телевизије и филма шездесетих и седамдесетих година.
Он није био „ивештачен“ глумац; носио је неку органску истину коју је публика препознавала на први поглед. Када се појавио у серији „Музиканти“ (1969), заједно са ненадмашним Драганом Зарићем (Лепи Цане) и Миланом Срдочем (Рајко), створена је магија која је превазишла телевизијски формат. Лик Бурдуша, контрабасисте са вечитом тугом у очима и гитаром која лечи, постао је референтна тачка за све оне који су у социјалистичком друштву остали негде између снова и сурове преживеле кафане.
Сјај и колеге са великих екрана
Његов глумачки опус је био фасцинантан и разноврстан, иако је сенка Бурдуша увек лебдела над њим. Играо је у култним остварењима као што су „Празник“ (1967) Ђорђа Кадијевића, где је показао драматичну дубину која се граничи са брутализмом стварности, затим у филмовима „И бог створи кафанску певачицу“ и „Валтер брани Сарајево“. Раме уз раме са Батом Живојиновићем, Павлом Вуисићем и Драганом Николићем, Јанићијевић је градио свет у којем је свака реплика имала тежину живота.
Његова колегиница и пријатељица Мира Бањац често је истицала његову необичну осетљивост која се скривала иза робусне спољашности. Управо тај контраст га је чинио незаменљивим у поделама за улоге људи са маргине, али са великим срцем.
Од Холивуда до затворске ћелије
Мало је познато да је Јован Јанићијевић био на корак од озбиљне светске каријере. Током снимања једне иностране копродукције, запазили су га ловци на таленте и понудили му одлазак у Холивуд.
Међутим, сплет околности, језичка баријера, али и његова дубока везаност за Београд и локални менталитет, задржали су га овде. Најмрачније поглавље његовог живота, које је дубоко утицало на његову глуму у познијим годинама, била је саобраћајна несрећа са смртним исходом за коју је био осуђен.
Након изласка из затвора, његова интерпретација је добила нову, готово опору димензију. Људи који су га тада познавали говорили су да се више није истим очима смејао. Постао је „пророк меланхолије“, глумац који је тишину користио боље него ико други, што се јасно видело у његовим епизодама у серијама попут „Грађана села Луга“ или касније у „Секула и његове жене“.
Јован Јанићијевић Бурдуш је преминуо 1992. године, у тренутку када је нестајао и свет у којем је био вољен.
Његов одлазак је тиха завршница једне епохе у којој је кафана била парламент, а глумац огледало у којем је народ видео своје право лице.
Уметност се, изгледа, не мери само наградама, већ количином „преживелог“ времена које један лик може да издржи. Бурдуш је преживео и државе и идеологије, остајући вечни симбол оне специфичне балканске туге која се увек завршава песмом. Није то био само сентимент; била је то чиста, нефилтрирана емоција коју је Јован носио под кожом и несебично делио са свима који су знали да слушају док он ћути.