Дубоко у зеленилу, тамо где се географске карте претварају у нагађања, а стварност губи битку са предрасудама, једна административна заблуда трајала је безмало читав век.
На прелому деветнаестог и двадесетог века, када је глобална помама за аутомобилским гумама претворила амазонски басен у крваво поприште капиталистичке похлепе, бразилски барони каучука завукли су се у најудаљеније делове државе Акре.
Са собом су донели пушке, принудни рад и до тада непознате болести, ступивши у бруталан сукоб са староседеоцима из индијанског племена Науа. Када су пушчани дим и први талас епидемија утихнули око 1920. године, колонизатори су приметили да на попришту више нема ни једног јединог припадника овог народа.
Уместо да претпоставе како су ови вешти ловци донели спасоносну одлуку да се повуку у потпуно непроходне делове џунгле и прекину сваки контакт са опасним придошлицама, државни књиговође и антрополози применили су најелегантније решење уоквирено сопственом лењошћу – у званичним књигама прогласили су племе Науа потпуно изумрлим.
Био је то службени, запечаћени факат који нико није преиспитивао пуних осам деценија, док је спољни свет уредно штампао уџбенике и са патетичном романтиком оплакивао још једну жртву цивилизацијског напретка.
Међутим, парадокс ове деценијске илузије постао је потпуно огољен у јуну 2000. године. Тада су експедиције Савезне фондације за индијанска питања (FUNAI), предвођене антропологом Сиднеј Повел, кренуле да истражују до тада неистражене и заштићене делове уз реку Енвира, близу границе са Перуом.
Циљ је био мапирање заједница, али уместо напуштених огњишта и трагова давне прошлости, истраживачи су се суочили са живим, упадљиво стварним и нимало виртуелним друштвом од око три стотине припадника племена Науа. Они су све време успешно игнорисали глобалне токове, живели својим традиционалним животом и водили сопствену политику преживљавања, потпуно несвесни да су за остатак планете већ осамдесет година само дух у статистичким извештајима.
Поновно лоцирање Науа у лето 2000. године изазвало је праву сензацију у научним круговима, али је истовремено отворило и помало комично питање о томе ко је овде заправо био изгубљен.
Чланови племена, чији су лидери попут поглавице Раимунда Науе коначносели прекопута зачуђених државних функционера, нису имали појма да су предмет глобалне жалости, нити да су у очима модерног света васкрсли из мртвих. Овај сусрет два света на прелазу векова донео је и озбиљне последице по бразилску унутрашњу политику, јер је држава хитно морала да прекроји границе националних паркова и заштићених зона како би признала земљу народу који по закону није ни постојао. Сујета академске заједнице доживела је бруталан шамар, пошто се испоставило да су Науа преживели тако што су применили савршену тактику друштвеног дистанцирања, користећи густиш Акреа као штит од бирократске бахатости.
На крају, судбина Науа у амазонским беспућима остаје као фасцинантна поука о релативности нашег знања и ароганцији коју са собом носи модерни напредак. Често верујемо да држимо све конце у рукама, да је читава планета категорисана и стављена под контролу, док нас из неког неоткривеног кутка посматрају очи оните који доказују супротно. Човекова потреба да све архивира и финализира увек изнова капитулира пред чињеницом да живот, када је остављен на миру, проналази начине да траје мимо свих наших званичних статистика и преурањених читуља.