У лето 1290. године енглески краљ Едвард I Плантагенет издао је документ познат као Едикт о протеривању (Edict of Expulsion), којим је наредио да сви Јевреји напусте Енглеску до 1. новембра исте године. На први поглед, радило се о једној краљевској одлуци. У стварности, био је то завршни чин процеса који је трајао више од два века.
Јевреји су у Енглеску стигли после 1066. године, када је нормански освајач Вилијам Освајач довео јеврејске трговце и финансијере из Нормандије. Средњовековна хришћанска Европа имала је необичан однос према Јеврејима. Са једне стране, били су изложени дискриминацији и ограничењима. Са друге, владари су их често штитили јер су били важни за привреду.
Разлог је био једноставан. Хришћанима је црквено право углавном забрањивало наплату камате на позајмљени новац. Јевреји нису били обухваћени тим правилима, па су многи постали зајмодавци. Тако су финансирали племиће, трговце, па чак и саму круну. Међутим, оно што је у почетку било корисно, временом је почело да изазива незадовољство. Многи енглески племићи били су дубоко задужени код јеврејских зајмодаваца. Уместо да отплате дугове, лакше је било окривити повериоце.
Током XII и XIII века антијеврејско расположење је расло. Године 1144. у граду Норич појавила се једна од првих познатих европских „крвних клевета“ – лажна оптужба да су Јевреји ритуално убили хришћанског дечака. Иако није било доказа, прича се проширила Европом и подстакла нове прогоне.
Најтрагичнији догађај десио се 1190. године у Јорк. Суочени са разјареном масом која је намеравала да их побије, десетине јеврејских породица склониле су се у краљевску тврђаву. Када су схватили да спас неће стићи, многи су извршили самоубиство како не би пали у руке нападача. Историчари тај догађај сматрају једним од најмрачнијих поглавља средњовековне енглеске историје.
Када је Едвард I дошао на власт 1272. године, ситуација је већ била напета. Краљ је водио скупе ратове у Велс и припремао се за нове сукобе. Новац му је био неопходан.
Године 1275. донео је Закон о Јеврејима (Statute of Jewry), којим је забранио наплату камате. Формално, закон је требало да омогући Јеврејима да се баве трговином и занатством. У пракси, многима је одузео главни извор прихода. Многе породице запале су у сиромаштво.
Петнаест година касније уследио је коначан удар. Едиктом из 1290. године свим Јеврејима је наређено да напусте земљу. Процењује се да је Енглеску морало да напусти између 2.000 и 3.000 људи. Данас тај број не делује велико, али је у средњовековним условима представљао готово целокупну јеврејску заједницу у краљевству.
Краљ је дозволио да понесу личну имовину, али не и земљу или некретнине. Многи су изгубили велики део свог богатства. Постоје и записи да су неке избеглице биле опљачкане током путовања ка француским лукама.
Оно што овај догађај чини посебно значајним јесте његово трајање. За разлику од многих других средњовековних протеривања, енглеска забрана није трајала неколико година или деценија. Трајала је више од три и по века.
Од 1290. до 1656. године у Енглеској практично није постојала званична јеврејска заједница. Тек у време Оливер Кромвел дозвољен је повратак Јевреја у земљу. То значи да је између протеривања и повратка прошло око 366 година – дуже него што постоје многе модерне државе.
Историчари и данас расправљају о правим мотивима Едварда I. Вероватно није постојао само један разлог. Верски притисак Цркве, антијеврејске предрасуде, жеља племства да се ослободи дугова и краљева потреба да придобије политичку подршку вероватно су деловали истовремено.
Посебно је занимљиво да је непосредно пре протеривања краљ добио од парламента значајна новчана средства за војне походе. Неки историчари сматрају да је протеривање било својеврсна политичка „размена“: краљ је добио новац, а незадовољни поданици меру коју су дуго захтевали. Данас се Едикт о протеривању из 1290. године сматра једним од најзначајнијих примера институционалног прогона у средњовековној Европи. Он подсећа колико брзо политички интереси, економски проблеми и предрасуде могу довести до тога да читаве заједнице постану жртвени јарци друштва.
Када су археолози 2004. године током радова у Јорку истраживали средњовековне записе и локалитете повезане са јеврејском заједницом, поново је оживело интересовање за трагедију из 1190. године. Данас се управо тај догађај често наводи као симбол страдања енглеских Јевреја које је, читав век касније, кулминирало протеривањем из 1290. године.