У животу Јована Јовановића Змаја постоје две књиге које нису само збирке песама, већ два лица исте љубави: Ђулићи и Ђулићи увеоци. Између њих стоји један дом, једна жена и пет малих гробова.
Фото: Википедија
Када се 1862. године оженио Ђурђицом Личанин, у Новом Саду, Змај није улазио само у брак него у један тихи, породични свет који ће постати осовина његовог живота. Ђурђица коју је у поезији ословљавао као Ружу, није била тек сенка песникове биографије. Њено име живи у самом наслову његове љубавне збирке. Реч ђул – ружа, постало је тепање, нежност, интимни знак. Ђулићи нису само песме, они су њој посвећени.
Тај први циклус носи радост. У њему је брак млад, дом пун гласа, будућност широка. Змај, лекар по образовању, човек укључен у културни и јавни живот, враћа се кући у простор који има смисао. Његова љубав није романтична у позоришном смислу, она је тиха, породична, свакодневна. Управо зато је снажна.
У браку са Ђурђицом добио је петоро деце: Мирка, Тијану, Смиљку, Саву и Југа. Историја бележи њихова имена. Историја бележи и нешто друго, да их је изгубио готово све. Болест за болешћу, смрт за смрћу.
Ту почиње други циклус.
Ђулићи увеоци нису само наставак, они су лом. Тамо где су прве песме биле пуне живота, ове носе траг губитка. Ништа у српској поезији тога доба није тако интимно прожето породичном трагедијом. Змај не пише о апстрактној патњи, он пише о конкретном одсуству. О празној соби. О тишини за трпезом.
Ђурђица није доживела да надживи ту трагедију. Преминула је 1872. године, после година у којима је мајчинство било испресецано сахранама. Њена смрт није у Змајевој поезији представљена као драматичан чин, већ као коначна тишина. Након ње, песник остаје сам, окружен сенкама онога што је некада било дом.
И ту лежи суштина њихове љубави.
Она није остала забележена у анегдотама о страсти. Ни у писмима пуним узвика. Њихова љубав је документована у песмама које мењају тон од светлости ка сенци. Од цвета ка увенућу. Управо тај прелаз од Ђулића до Ђулића увеока – најтачнији је портрет њиховог заједничког живота.
Змај није идеализовао бол. Није га ни прикривао. Он га је претворио у стих. И тиме учинио да лична трагедија постане део националне књижевности.
Када данас читамо његове песме, читамо истовремено љубав и губитак. Читамо један брак који није трајао дуго, али је оставио траг дубљи од деценија. Читамо жену чије име није често изговарано у историјским уџбеницима, али без које не би било ни Ђулића, ни Ђулића увеока.
Између цвета и увелог листа стоји њихов живот.
И у том прелазу – сва његова поезија.