Афера са огледалима у Версају

Како је Луј XIV буквално ризиковао дипломатски рат са Млетачком републиком и шпијунирао мајсторе стакларе, само да би имао већу и сјајнију дворану од осталих монарха Постоје ратови који почињу због територије, вере, трговине или династичких права.

А онда постоје тренуци у историји када се велике силе опасно приближе дипломатској кризи зато што један краљ жели лепше огледало од свих осталих. Ако то звучи као трач из ријалити програма за аристократију XVII века, утолико боље. Јер управо се тако нешто догодило током владавине француског краља Луја XIV!

Краљ „Сунце“ није имао проблем са скромношћу. Напротив, чини се да је према њој гајио дубоко неповерење. Када је одлучио да двор у Версају претвори у најраскошније седиште моћи у Европи, није желео само палату. Желео је спектакл. Свако ко би закорачио у Версај морао је да схвати једну једноставну поруку: Француска је центар света, а Луј XIV је његово сунце.
Проблем је био што је за најамбициознији део тог спектакла била потребна технологија коју Французи нису имали.
Данас је тешко разумети колико су велика и квалитетна огледала била луксуз у XVII веку. Нису се производила масовно, нити су се могла наручити једним кликом. Била су симбол богатства и престижа. А најбоља на свету долазила су из једног места: Млетачке републике.

На острву Мурано, недалеко од Венеције, генерације мајстора стаклара чувале су своје тајне готово као војне планове. Република је знала да поседује технолошко благо. Производња врхунског стакла доносила је огроман новац, па су занатлије уживале привилегије које су за обичне људе биле незамисливе. Али постојала је и друга страна медаље.
Нису смели лако да оду.

Млетачке власти су се према тајнама производње стакла односиле са готово параноичном озбиљношћу. Мајстори који би покушали да напусте републику могли су да изгубе имовину, привилегије, па чак и да се суоче са много тежим последицама. Историчари се и данас споре око појединих драматичних прича које су касније испредане, али нема сумње да је Венеција чинила све како би спречила одлив знања.
Наравно, управо је то био сигнал Лују XIV да пожели баш то.
Када су почели радови на чувеној Дворани огледала у Версају, једној од најпознатијих просторија у европској историји, Француској су била потребна огромна огледала каква је практично само Венеција могла да направи. Неко мање амбициозан би их једноставно купио.

Луј није био неко мање амбициозан.
Уместо тога, његов министар финансија Жан-Батист Колбер покренуо је праву индустријску операцију. Французи су почели да врбују млетачке мајсторе, нудећи им новац, привилегије и услове које код куће нису могли да добију. Венеција је беснела. Мајстори су нестајали. Тајне су цуриле преко граница. Читав процес почео је да личи на индустријску шпијунажу много пре него што је тај израз уопште постојао.

Најлепши део ове епизоде јесте чињеница да се све дешавало због ентеријера.
Док су друге државе слале шпијуне да украду војне планове, Француска је практично организовала међународну операцију како би добила боља огледала.

Венеција није седела скрштених руку. Вршени су притисци да се мајстори врате. Постоје извештаји о претњама, дипломатским жалбама и озбиљној нервози у млетачким круговима. Неки стаклари су се заиста вратили. Неки нису. Око појединих случајева временом су настале готово шпијунске легенде, укључујући приче о мистериозним смртима и осветама. Није све могуће доказати, али сама чињеница да су такве приче деловале уверљиво говори колико је улог био велики.
А улог је, у суштини, био одраз у стаклу.

Када је Дворана огледала коначно завршена, ефекат је био управо онакав какав је Луј желео. Седамнаест огромних лукова прозора одражавало се у исто толико композиција огледала. Светлост се умножавала. Посетиоци су остајали без речи. Версај није био само палата. Био је политичка порука претворена у архитектуру.

И што је најироничније, Луј је добио много више од лепе дворане. Француска је постепено развила сопствену производњу луксузног стакла и озбиљно угрозила млетачки монопол. Оно што је почело као краљева жеља за раскошним ентеријером завршило се као ударац једној од најчуванијих индустријских тајни Европе.
Зато ова епизода није само анегдота о сујети једног владара. Она открива нешто много трајније. Људи често мисле да историју покрећу велике идеје. Понекад је то тачно. Али понекад је покреће и нечија немогућност да прихвати да комшија има лепшу дневну собу.

Луј XIV није желео да освоји Венецију. Желео је да засени све остале европске дворове. На крају је због тога покренуо нешто што данас препознајемо као технолошку шпијунажу, економски рат и борбу за индустријску надмоћ. Све то због огледала. Историја је, као и увек, пронашла начин да озбиљне државне интересе упакује у нешто што личи на краљевску сујету.
А можда је највећи апсурд у томе што су обе ствари истовремено биле потпуно истините.