Дан није почињао апликацијом или поруком, већ облачењем плавог мантила, тзв. чколске кецеље, који је био прва линија одбране од социјалних разлика. Та плава боја, често испрана и са траговима мастила у џеповима, претварала је ходнике у непрегледни плави хоризонт у којем смо сви били једнаки пред законом креде. Девојчице су имале кецеље које су се разликовале само по боји вежене трешњице на тзв.“буби“ крагни, док су дечаци имали идентичне плаве кецеље које су више личиле на неку мешавину мушког сакоа и радничког мантила.
Код куће би те мајка „упеглала” у тај мантил, а ти би већ до првог часа техничког успео да га деформишеш тако да изгледа као да си у њему преживео мањи земљотрес.
За млађе разреде, црвена марама и плава „титовка“ нису били само декор, већ озбиљна тежина колективне одговорности која се носила на раменима док се улазило у школу у савршеној тишини, чекајући да наставник означи почетак дана. Добро, „титовка“ и марама нису баш биле обавезне сваког дана, али јесу када су били празници и званичне посете школи.
Мирис учионице и шкрипа беле креде
Улазак у учионицу био је улазак у простор који има сопствену микроклиму. Ваздух је био густ од мириса мокрог сунђера којим се бесомучно брисала зелена табла, оставаљајући сивкасте трагове који су се сушили пред нашим очима.
Доминантан звук није био шум вентилатора са лаптопа, већ шкрипа беле креде која је парала тишину док наставник црта координатни систем дрвеним лењиром од метар. Између дрвених клупа, које су биле изрезбарене именима претходних генерација као неки пагански храмови, кружили су папирићи, тадашње „пушкице“, савијене у најневероватније облике, преносећи тајне информације о томе ко је коме симпатија, док је наставник окренут леђима исписивао лекцију о револуцији или природним богатствима.
Закон јачег и незаборавни укус ужине
Велики одмор је био тренутак када се теорија друштвене својине спроводила у пракси кроз школску кухињу. Мирис паштете намазане на дебеле кришке хлеба ширио се кроз ходнике као сигнал за јуриш. Узимали смо те кришке и слатки чај из огромних алуминијумских лонаца који су били толико врели да си морао имати озбиљну вештину да их донесеш до стола без опекотина трећег степена. Кажу да се тај чај звао „шербет“ који у ствари није био биљни чај већ карамелизован шећер у који се додавала кипућа вода и мало лимунтуса, да побољша укус.
То је био укус преживљавања и радости, једноставан, сиров и без дијеталних опција. Двориште је тада постајало арена где се фудбал играо испуцаном лоптом, а падови на бетон су се решавали кратким прегледом и наставком игре, јер у свету без ГПС-а и надзора, једина ствар која те је болела била је помисао на то да ће звоно прекинути најбољу акцију. Девојчице су имале своје „ластише“ и групна ћаскања и кикотања.
Повратак кући и кључ као симбол независности
Крај часова није значио редове аутомобила испред капије, већ колективно изливање плаве масе на улице. Ишло се пешке, полако, са тешким торбама на леђима које су више подсећале на војничку опрему него на школски прибор. Већина нас је око врата носила кључ на пертли – ту чувену титулу „кључара” која је значила да си довољно одрастао да сам уђеш у празан стан, подгрејеш ручак и преузмеш команду над сопственим поподневом.
Док су родитељи били у фабрикама или предузећима, градили смо сопствене светове на игралиштима иза зграда, знајући да слобода траје тачно до првог сумрака и гласа са терасе који означава крај још једног бетонског поглавља нашег одрастања.