Иако се њено име често погрешно повезује са Јулијем Цезаром и римском историјом, Цезар салата је заправо производ модерног доба, настала у јеку прохибиције на граници између Сједињених Америчких Држава и Мексика. Она представља врхунац кулинарске сналежљивости, где је неколико базичних састојака трансформисано у симбол луксуза.
Историја овог јела почиње 4. јула 1924. године у ресторану хотела „Caesar’s” у Тихуани. Власник, италијански имигрант Цезар Кардини, суочио се са неочекиваном гужвом холивудске елите која је прешла границу како би легално конзумирала алкохол током прославе Дана независности. Када су залихе кухиње почеле да понестају, Кардини је био принуђен да импровизује са преосталим намирницама, припремајући салату пред самим гостима како би додао ноту театралности.
Занимљиво је да оригинални рецепт није садржао инћуне; карактеристичан мирис мора долазио је искључиво од ворчестер соса који се користио у дресингу. Тек касније је Цезаров брат Алекс, бивши војни пилот, додао инћуне и варијацију назвао „Авијатичарска салата”, али је првобитно име остало доминантно и постало глобално препознатљиво.
Технологија припреме: оригинални метод
Срце ове салате није пилетина (која је каснији комерцијални додатак), већ дресинг који мора бити савршено емулгован. Кључни састојци су дугачки листови римске салате (Romaine), који морају бити хладни и изузетно хрскави.
Процес припреме по Кардинијевом методу почиње трљањем чиније белим луком. Затим се додају маслиново уље, свежа жуманца (која су у оригиналу била врло кратко кувана, тек толико да се пастеризују), ворчестер сос, сок од лимуна и дижон сенф. Састојци се енергично мешају док се не добије кремаста текстура. Листови салате се остављају цели или се цепају на крупне комаде, како би дресинг најбоље прионуо уз њих. На крају се додају крутони од белог хлеба, претходно тостирани на маслацу са белим луком, и обилан слој наренданог пармезана.
Савремена припрема код куће
У кућним условима, дресинг се најчешће припрема помоћу блендера или жице за мућење, уз постепено додавање уља у жуманца како би се постигла густина слична мајонезу. Важно је дресинг сјединити са зеленом салатом непосредно пре сервирања, јер киселина из лимуна и со брзо омекшавају листове, чиме се губи кључни елемент хрскавости. Додавање гриловане пилетине или рачића постало је стандард у модерном угоститељству, чиме се ова салата трансформише из предјела у главно јело.
Нутритивна вредност на сто грама порције
Енергетска вредност Цезар салате износи приближно 190 калорија, али ова бројка може значајно порасти у зависности од количине дресинга и крутона. Садржај масти је око 14 грама, углавном захваљујући маслиновом уљу и пармезану. Угљени хидрати су заступљени са око 8 грама, док протеини чине 7 грама порције. Влакна из римске салате износе око 2 грама. Додатак пилетине (око 100 грама) додаје још око 165 калорија и 31 грам протеина.