Те вечери, 19. јуна 1953. године, испред затвора Синг Синг окупила се маса људи која није знала да ли присуствује извршењу правде или нечему много мрачнијем. Неки су носили америчке заставе. Други транспаренте са речима „Не убијајте их”. Сви су знали да се иза зидова затвора дешава нешто што ће Америка памтити деценијама.
Те ноћи Џулијус Розенберг и Етел Розенберг погубљени су на електричној столици због шпијунаже у корист Совјетског Савеза. Био је то први пут у америчкој историји да су цивили погубљени због атомске шпијунаже. Али прича о Розенберговима никада није била само прича о шпијунима. Била је то прича о Америци која је живела у страху.
Неколико година раније, 1949, Совјетски Савез успешно је тестирао своју прву атомску бомбу. За Вашингтон је то био шок. Американци су веровали да имају нуклеарну предност која ће трајати много дуже. Уместо тога, одједном се појавила могућност да и други део света може уништити читаве градове.
Почела је ера панике. У школама су деца учила да се сакрију испод клупе у случају нуклеарног напада. По америчким предграђима грађена су приватна склоништа. Радио-емисије и новине свакодневно су говориле о комунистичкој претњи. Сумња је постала део свакодневице.
У том свету, брачни пар из Њујорк постао је савршен симбол непријатеља који се не види.
Џулијус Розенберг био је електроинжењер и бивши припадник америчке војске. Његова супруга Етел Розенберг некада је сањала каријеру певачице и глумице. Обоје су били политички левичари у време када то још није аутоматски значило друштвену катастрофу. А онда је Америка почела лов на комунисте.
Име Џозеф Макарти тих година постало је синоним за политичку хистерију. Сенатор из Висконсина тврдио је да се комунисти налазе свуда – у влади, Холивуду, универзитетима, па чак и у војсци. Довољна је била сумња да човек изгуби посао, пријатеље или каријеру.
FBI под вођством Џон Едгар Хувер добио је готово митски статус. Држава је тражила издајнике, а јавност је желела примере.
Розенбергови су ухапшени 1950. године након што је ухапшен Клаус Фукс, физичар који је радио на америчком нуклеарном програму и признао да је Совјетима предавао тајне. Истрага је постепено довела до мреже људи повезаних са совјетском обавештајном службом.
Кључни сведок против Розенбергових био је Етелин брат, Дејвид Гринглас, који је радио у Лос Аламос на пројекту атомске бомбе. Он је тврдио да је Џулијусу предавао информације, док је Етел наводно куцала белешке за совјетске агенте.
Суђење је почело 1951. године и врло брзо прерасло у национални спектакл.
Тужилаштво је тврдило да су Розенбергови помогли СССР-у да дође до атомске бомбе и тиме угрозили читав свет. Судија Ирвинг Кауфман чак је изјавио да је њихова шпијунажа „омогућила комунистичку агресију у Кореји”, иако за такву тврдњу није постојао директан доказ.
Пресуда је била шокантна: смрт. Многима је то деловало претерано. Чак су и неки правници који су веровали да је Џулијус Розенберг вероватно био умешан у шпијунажу сумњали да је казна политички мотивисана. Посебно је спорна била улога Етел Розенберг, јер су докази против ње били знатно слабији.
Уследили су протести широм света. За помиловање су апеловали филозоф Жан-Пол Сартр, научник Алберт Ајнштајн, па чак и папа Пије XII. У Париз, Лондон и Рим организовани су скупови подршке. Али Америка тог тренутка није желела сумњу. Желела је пример.
Те јунске вечери у Синг Сингу прво је погубљен Џулијус. Неколико минута касније доведена је Етел. Према сведочењима, први удар струје није био довољан да је усмрти. Егзекуција је морала бити поновљена.
Напољу су људи певали, викали и плакали. Њихова два сина остала су сирочад.
Деценијама касније, након отварања совјетских архива и дешифровања тајног америчког пројекта VENONA, постало је јасно да је Џулијус Розенберг заиста био повезан са совјетском шпијунском мрежом. Али питање Етелине улоге остало је много магловитије.
И ту лежи разлог зашто ова прича и даље изазива нелагоду.
Није спорно само то да ли су били криви. Спорно је колико далеко једна држава сме да оде када страх постане јачи од хладне правде.
Случај Розенбергових остао је један од најмрачнијих симбола Хладног рата – времена у којем је свет живео под сенком атомске печурке, а сумња могла да буде смртоносна готово колико и сама бомба.