Иронија историје ретко је када тако сурова као у случају Жозефа Игнаса Гијотена. Овај француски лекар и професор анатомије није био крволочни убица нити заговорник терора; напротив, он је био човек дубоких просветитељских идеала и противник смртне казне. Рођен 28. маја 1738. године, Гијотен је већи део свог живота посветио унапређењу медицине и заштити јавног здравља, али је у историји остао упамћен по справи коју није чак ни лично изумео, већ је за њу само лобирао из хуманих побуда.
У време пре Француске револуције, начини погубљења у Француској били су брутални и зависили су од друштвеног сталежа. Племићи су имали привилегију да буду погубљени мачем, док су обични грађани често завршавали на вешалима или су били подвргнути страшним мучењима попут ломљења на точку.
Као посланик у Уставотворној скупштини, Гијотен је 1789. године предложио да се уведе механички уређај за извршење смртне казне који би био једнак за све грађане и, што је најважније, који би смрт учинио тренутном и безболном. Његов циљ је био да смањи патњу осуђеника, верујући да је „хуманије” пресећи главу брзим сечивом него дозволити крвницима да греше у свом послу.
Машина која је добила име против његове воље
Иако се справа почела називати по њему, сам механизам заправо је дизајнирао други лекар, Антоан Луј, а први прототип је израдио немачки мајстор Тобијас Шмит. Гијотен је био ужаснут чињеницом да се његово име користи за справу која је убрзо постала симбол „Великог терора” и масовних убистава током револуције.
Постоји чак и популарни мит да је он сам завршио под оштрицом гиљотине, али то није тачно; Жозеф Гијотен је преминуо природном смрћу 1814. године.
Оно што историја често заборавља јесте Гијотенов огроман допринос медицини који нема никакве везе са смртним казнама. Био је један од првих лекара у Француској који се залагао за обавезну вакцинацију против великих богиња, а одиграо је и кључну улогу у разоткривању Франца Месмера и његове теорије о „животињском магнетизму”, коју је Гијотен доказао као превару. Нажалост, сви његови успеси у заштити живота остали су у сенци челичног сечива које носи његово име, чинећи га трагичном фигуром која је желела да ублажи бол, а остала симбол за коначни крај.
Трагедија породице Гијотен није се завршила Жозефовом смрћу, већ је наставила да живи кроз терет који је презиме носило. Током периода Наполеонових ратова и касније Рестаурације, презиме Гијотен постало је синоним за ужасе револуционарног терора, изазивајући језу у салонима и подсмех у штампи.
Његови најближи сродници су годинама живели у друштвеној изолацији, осећајући неправедан стид због справе која је, иронично, требало да представља тријумф разума и једнакости. Очајнички покушаји породице да натерају државу да промени назив „националног бријача” у нешто неутралније, попут „луизета”, остали су без успеха јер је народ већ нераскидиво везао доктора за челично сечиво.
Суочени са зидом бирократије и немилосрдном популарном културом, чланови породице Гијотен су на крају били приморани да потпуно избришу сопствени идентитет и промене презиме како би својим потомцима омогућили живот без сенке џелатовог алата. Тако је једно презиме, које је потекло од човека посвећеног лечењу и науци, практично истребљено из француске историје, остајући сачувано само као назив за инструмент смрти.