„У једној рупи у земљи живео је хобит.“ Тешко је замислити скромнији почетак за једну од највећих књижевних прича 20. века. У тој једној реченици нема краљева, пророчанстава, великих ратова ни судбине читавих народа. Само једна рупа у земљи и једно необично створење које воли миран живот. Али управо из те рупе изаћи ће свет који ће деценијама касније познавати милиони људи широм планете.
Када је Џон Роналд Руел Толкин написао ту реченицу, није покушавао да створи нову митологију, нити је имао план да направи један од највећих феномена фантастике. Није писао књигу која ће променити књижевност, добити филмске адаптације вредне милијарде долара и створити читаве заједнице људи који уче измишљене језике. Писао је причу која је требало да буде забавна.
Чак је и сам настанак Хобита био прилично необичан. Толкин је био професор староенглеског језика на Универзитету Оксфорд и човек који је професионални живот проводио у друштву древних рукописа. Проучавао је језике попут староенглеског, старонордијског и велшког, истраживао средњовековну књижевност и покушавао да разуме како су народи прошлости стварали своје митове.
Док су други у старим текстовима видели нешто што припада музеју, Толкин је у њима видео нешто што још није завршено.
За њега језик није био само средство комуникације. Био је траг једног целог света. Ако постоји језик, размишљао је Толкин, онда су морали постојати и људи који су га говорили, њихова историја, њихове песме, њихови ратови и њихове легенде.
Тако је годинама стварао сопствене језике и белешке о измишљеним народима. Али све то је дуго било само његов приватни свет. Није било намењено читаоцима, издавачима или тржишту. Био је то професоров необичан хоби.
А онда је, док је прегледао студентске радове, наводно на празном листу написао једну реченицу: „У једној рупи у земљи живео је хобит.“ Чак ни Толкин у почетку није тачно знао шта је хобит.
Реч није постојала у енглеском језику. Била је потпуно нова. Из ње је постепено настао читав народ. Толкин је касније објашњавао њихове особине, навике и историју, али почетак није био велика идеја. Био је то један необичан израз који је захтевао објашњење. И тако је настао Билбо Багинс.
У време када су књижевни јунаци често били ратници, краљеви и људи са великим амбицијама, Толкин је направио главног јунака који је највише желео да га нико не узнемирава. Билбо није сањао о авантурама. Није желео благо. Није желео да постане легенда.
Његове највеће радости биле су удобна кућа, добра храна, уређена башта и тачно испланиран дан. Хобит који креће у потрагу за змајевим благом у суштини је човек који би најрадије отказао цело путовање.
И управо ту је Толкин направио нешто необично. Билбо није постао херој зато што је престао да буде оно што јесте. Постао је херој зато што је у тренутку када је било потребно успео да пређе границу сопственог удобног света.
Када му на врата стигну чаробњак Гандалф и група од тринаест патуљака, његов савршено уређен живот се распада за једно вече. Уместо мирне вечере, добија разговор о змају Смаугу, изгубљеном краљевству патуљака и путовању које може да се заврши смрћу.
За некога ко је навикао на редовно време за чај, то није баш идеалан развој догађаја.
„Хобит“ је објављен 21. септембра 1937. године у издању лондонске куће Џорџ Ален и Анвин. Прво издање имало је само 1.500 примерака, што је за издавача био релативно скроман тираж. Нико није очекивао да ће књига постати темељ читавог књижевног света.
Али читаоци су реаговали другачије. Књига је брзо распродата, добила је одличне критике, а први тираж је убрзо допуњен. Издавачи су чак тражили од Толкина да им пошаље још прича из истог света. Ту се појавио један проблем. Толкин није створио само причу. Створио је прошлост.
Када су га питали за још материјала, он није само написао наставак авантуре. Он је већ имао читаву историју иза света Хобита. Имао је древне народе, језике, митове и битке које су се дешавале хиљадама година пре Билбовог времена.
То је довело до настанка „Господара прстенова“, дела које ће бити објављено у три тома између 1954. и 1955. године и које ће заувек променити представу о томе шта фантастика може да буде.
Још занимљивије је што Толкин никада није гледао на себе као на човека који је „измислио фантазију“. Он је сматрао да наставља много старију традицију причања митова. Утицај су на њега имали староенглески еп „Беовулф“, нордијске саге и средњовековне легенде.
Али резултат је био нешто што је било потпуно ново. Човек који је проучавао мртве језике створио је један од најживљих измишљених светова модерног доба. Његови језици, попут квењског и синдаринског, добили су правила, граматику и људе који их заиста проучавају. Његове мапе измишљених земаља изгледају као да припадају историјским атласима. Његови ликови, иако никада нису постојали, постали су део културног памћења милиона људи.
А све је почело од једне мале речи. Хобит.
Није почело са намером да се створи империја маште. Није почело великим планом. Није почело човеком који је желео славу. Почело је професором који је написао реченицу о створењу које жели миран живот. Можда је управо зато успело, јер једна од највећих авантура модерне књижевности није започела у палати, на бојном пољу или у потрази за моћи. Започела је у удобној кући испод брда, где је један хобит само желео да га оставе на миру.