Санкт Петербург није настао тамо где је било логично да се подигне велики град. Напротив, подигнут је на месту где је већина људи видела само воду, блато и маглу. Почетком осамнаестог века, на мочварном ушћу Неве у Фински залив, руски цар Петар Велики одлучује да направи нешто што је многима деловало као политичка фантазија: нову престоницу Русије окренуту Европи.
Град је основан 1703. године, али ни датум није био случајан. Изабран је дан Светог апостола Петра, па Санкт Петербург није добио име директно по цару, како се често мисли, већ по светитељу. За Петра Великог то није била само симболика, била је то порука. Хтео је град који ће изгледати европски, размишљати европски и показати да Русија више није затворена у своју стару, средњовековну слику света.
Проблем је био што природа није сарађивала. Терен је био нестабилан, подложан поплавама и практично непогодан за огромну градњу. Ипак, радови су почели огромном брзином. Хиљаде људи – сељаци, војни обвезници и принудни радници, слати су у мочвару да подижу камен по камен. Без модерних машина, у блату до колена, на хладноћи и у условима у којима су глад и болести биле свакодневица.
Зато се за Санкт Петербург често говорило да је „град изграђен на костима“.
Историчари и данас расправљају о тачном броју страдалих радника, али нема сумње да је цена изградње била огромна. Ипак, Петар Велики није одустајао. Њему овај град није био луксузни пројекат, био је стратешко оружје. Русија је коначно добијала озбиљан излаз на Балтичко море и директнију везу са европском трговином, политиком и културом.
И ту лежи права суштина Санкт Петербурга: он никада није био само град. Био је политичка потврда у камену.
Док је Москва представљала стару Русију, окренуту копну и традицији, Санкт Петербург је требало да представља нову државу, модернију, амбициознију и ближу Западу. Зато су први урбанистички планови прављени по холандским и италијанским узорима. Петар Велики је био опседнут европском архитектуром, бродоградњом и инжењерством, па је желео да његов нови град изгледа потпуно другачије од свега што је Русија до тада познавала.
Због тога Санкт Петербург и данас делује необично „неруски“ у односу на старе градове у унутрашњости земље. Праве улице, канали, широки булевари и геометријска строгост више подсећају на Амстердам него на средњовековну Москву.
Али природа никада није у потпуности прихватила ту идеју. Град је вековима патио од великих поплава, јер је подигнут на месту које вода непрестано покушава да поврати. Иронија је у томе што је управо та борба са водом постала део идентитета Санкт Петербурга, града који изгледа као да је стално на граници између цивилизације и хаоса.
Касније ће управо овај град постати центар руске империје, место где се ствара културна елита, пишу велика дела руске књижевности и доносе одлуке које мењају историју. Одатле ће кренути и револуционарни таласи који ће потрести читав двадесети век.
Ипак, испод свих палата, музеја и канала остаје иста прича: Санкт Петербург је град који је настао из воље једног човека да промени правац читаве државе, без обзира на цену.