Вероватно нема онога ко не би на прве тактове карактеристичне мелодије узвикнуо: „Е, знам ову песму!“, можда и не знајући да се она зове Albatross.
Сингл је објављен 22. новембра 1968. године синглу Blue Horizon, а композитор је био Peter Green, гитариста и један од оснивача ране поставе Fleetwood Mac. Снимили су је у октобру исте године у CBS студију у Лондону, уз помоћ Danny Kirwana (гитара), John McVieа (бас) и Mick Fleetwoodа (удараљке).
Green је у сваком акорду преносио осећај морске ширине, инспирисан инструменталом Sleep Walk из 1959. и тихим јутрима на Темзи, где је често шетао размишљајући о хармонији и ритму.
Током проба стајао је, подизао руку и молио музичаре да осете „како таласи додирују обалу у сваком звуку“. Danny Kirwan је додавао хармонијске нијансе, пажљиво слушајући сваки Green-ов покрет, док је Mick Fleetwood био као тиха сенка, наглашавајући бубњевима ову музичку поезију без сувишне буке. John McVie је бас користио као мост између тихих и гласних деоница, омогућавајући да свако ко слуша Albatross осети простор као да плута морем.
У студију је било тихих тренутака када су музичари само гледали једни друге, а Green је понављао један тон више пута, док је Kirwan додавао најмању нијансу.
Иако инструментална, композиција је имала свој карактер: „тиха као облак, снажна као ветар, мистична као сјај над морем у зору“, како су је описивали музички критичари.
Публика у Лондону, Берлину и Паризу доживљавала је композицију као уздизање, слободу, али и тишину између нота, необично снажну нит између стварности и маште. У јануару 1969. Albatross је достигао врх UK Singles Chart-а, поставши једина инструментална песма тог периода која је то успела, оставивши тиме трајан траг у историји рок музике.
Мелодија је утицала на друге музичаре: Битлси су при писању Sun King на Abbey Road –у (1969), користили сличне амбијенталне ефекте, покушавајући да ухвате исту „плавичасту“ боју звука на гитари.
У Великој Британији касних шездесетих, музика Albatross а је била израз социјалне естетике, тежња ка миру и хармонији у времену после Другог светског рата и уочи бурних година културне револуције.
Green-ов приватни свет остаје присутан у овој композицији: човек резервисаног држања, али изузетно осетљив на музичку атмосферу, упоран у потрази за савршеним тоном. Анегдоте са снимања показују колико је сваки детаљ био важан, од једног акорда који мора „ићи као талас“ до тихог тона. Ова музика је успела да преведе осећај у звук и да га трајно остави у души сваког слушаоца.
Док музика тече, сваки акорд као да додирује простор између душе и стварности.
Лет кроз ноте открива радост и тугу, тежину и лакоћу, као да слушалац лети над морем које истовремено носи боју слободе, снаге и среће. Albatross тако остаје више од инструмента; баш као и птица албатрос која крстари небом и морем истовремено, остављајући траг у сећању свих који су је чули.