Када је немачки физичар Вилхелм Конрад Рендген крајем 1895. године објавио да је открио нову врсту невидљивог зрачења способног да прикаже кости кроз људско тело, научни свет је био одушевљен. Остатак света, међутим, реаговао је знатно мање научно. У року од само неколико месеци Европа и Америка захватила је права „рентгенска грозница“, у којој су се озбиљна научна открића сударала са људском маштом, страховима и прилично необичним пословним идејама.
Новине су из дана у дан објављивале текстове о чудесним „невидљивим зрацима“ који пролазе кроз месо, дрво и тканину. Иако су лекари у њима видели револуцију у медицини, многи грађани били су убеђени да је човечанство управо изгубило последњи траг приватности. Ако зраци могу да прикажу кости кроз кожу, питали су се, шта онда спречава некога да гледа кроз одећу?
Убрзо су се појавиле карикатуре на којима господа седе у парковима са „рентгенским двогледима“, док се даме у паници скривају иза сунцобрана. Сатирични часописи исмевали су страхове јавности, али су истовремено показивали колико су они били распрострањени. Озбиљне расправе водиле су се о томе да ли би употребу X-зрака требало законски ограничити како би се заштитила пристојност.
Наравно, где постоји страх, брзо се појави и неко ко жели да га уновчи.
Већ крајем деветнаестог века појавиле су се рекламе и патенти за наводно „доње рубље отпорно на X-зраке“, као и разне тканине које су обећавале заштиту од радозналих погледа будућности. Није било важно што обичан човек није имао никакав приступ рендгенским апаратима, нити што су тадашњи уређаји били огромни, скупи и захтевали дуго излагање. Довољно је било што је идеја звучала уверљиво.
Цела ситуација данас делује готово комично. Да би неко уопште направио рендгенски снимак крајем деветнаестог века, била је потребна сложена лабораторијска опрема, стаклене вакуумске цеви, високи напони и прилично дуго време експозиције. Ни најмање није личило на магичне „рентгенске наочаре“ из маште новинских наслова. Али страхови ретко слушају техничка објашњења.
Историја је ту поновила образац који ће се касније јављати готово после сваког великог технолошког открића. Када људи не разумеју нову технологију, машта врло брзо попуни празнине. Тако су невидљиви зраци, који су милионима пацијената омогућили прецизније дијагнозе и спасили безброј живота, у очима дела јавности прво постали претња моралу, приватности и пристојности.
Иронија је у томе што се човечанство није уплашило самих X-зрака. Уплашило се онога што је замишљало да они могу. А када страх постане довољно велики, увек се нађе неко ко ће покушати да вам прода решење – чак и ако је то доњи веш отпоран на нешто што готово нико не уме ни да користи.
Страх није остао само на новинским страницама. Поједине јавне установе и позоришта убрзо су почели да добијају писма забринутих грађана који су тражили да се употреба X-зрака строго регулише. У америчким и британским листовима појављивали су се текстови у којима се озбиљно расправљало да ли би снимање људи без њиховог знања требало законски забранити, иако су тадашњи рендгенски апарати били огромне, непокретне машине које су захтевале дуготрајно намештање и снажан извор електричне енергије. Јавност је, међутим, већ створила сопствену верзију стварности у којој је било довољно да неко понесе мистериозну кутију и одмах постане претња туђој приватности.
У целој помами највише су уживали сатиричари. Карикатуристи су цртали полицајце који претресају пролазнике уз помоћ „рентгенског погледа“, љубоморне мужеве који траже да им жене носе заштитне хаљине и продавце који сваку нову тканину проглашавају „непробојном за невидљиве зраке“. Иако су се подсмевали масовној хистерији, њихове илустрације данас представљају драгоцен историјски документ. Оне показују да је крај деветнаестог века већ разумео нешто што ће се безброј пута поновити у будућности: људи се ретко највише плаше саме технологије. Највише се плаше онога што о њој још не знају.