Догодило се на данашњи дан: 2. април

Данашњи дан кроз историју обележили су кључни моменти – од почетка краја једне империје у Цариграду, преко открића Флориде, па све до савремених политичких прекретница на Балкану.

Догађаји:

• 1453. — Отпочела је турска опсада Цариграда која је након неколико недеља отпора довела до његовог коначног пада у уторак, 29. маја. Овај догађај означио је крај Византијског царства.
• 1513. — Шпански истраживач Хуан Понсе де Леон први пут је угледао копно које данас познајемо као Флориду, назвавши га тако у част празника цвећа (Pascua Florida).
• 1792. — Према Закону о ковању, основана је Ковница САД, а амерички долар је званично озакоњен као новчана јединица Сједињених Америчких Држава.
• 1861. — У Сремским Карловцима састао се Благовештенски сабор, последњи велики политички скуп Срба у Аустроугарској, на којем су тражена политичка права и територијална аутономија.
• 1917. — Пред Војним судом за официре српске војске у Солуну почело је суђење групи официра на челу с пуковником Драгутином Димитријевићем – Аписом. Осуђени су за припремање преврата и покушај атентата на регента Александра. Апис је стрељан 26. јуна, а Врховни суд Србије га је рехабилитовао 1953. године.
• 1930. — Хајле Селасије је проглашен за цара Етиопије, наследивши своју рођаку царицу Заудиту, чиме је отпочела његова дуга и значајна владавина.
• 1944. — Совјетске трупе прешле су реку Прут у Другом светском рату и ушле у Румунију, потискујући немачке снаге ка западу.
• 1960. — Француска је потписала споразум са Мадагаскаром којим је ова острвска земља постала независна држава након 64 године колонијалне владавине.
• 1974. — У Титограду (данашња Подгорица) основан је Универзитет Црне Горе, главна институција високог образовања у овој земљи.
• 1979. — Из совјетске лабораторије за развој биолошког оружја у Свердловску случајно су испуштене споре антракса, што је довело до смрти најмање 66 особа.
• 1981. — Председништво СФРЈ прогласило је ванредно стање на Косову због масовних демонстрација албанских студената које су почеле у марту.
• 1982. — Аргентинске војне снаге искрцале су се на Фолкландска Острва, што је био почетак краткотрајног, али крвавог Фолкландског рата са Великом Британијом.
• 1999. — Током НАТО бомбардовања СРЈ, власти у Београду преузеле су управљање над независним радиом Б92.
• 2003. — Мирко Шаровић поднео је оставку на место председавајућег Председништва БиХ због афере „Орао“ и извоза оружја у Ирак.
• 2007. — Македонски министар културе Илиријан Бекири поднео је оставку након контроверзи око покушаја забране представе о Титу писца Слободана Шнајдера.
• 2012. — Председник Мађарске Пал Шмит поднео је оставку након што му је поништен докторат због утврђеног плагијата.
• 2013. — Генерална скупштина УН усвојила је историјски споразум о контроли трговине конвенционалним оружјем, вредан 70 милијарди долара годишње.
• 2015. — Постигнут је оквирни договор између великих сила и Ирана о ограничавању нуклеарног програма Техерана.
• 2015. — У нападу екстремиста Ал Шабаба на универзитет у Гариси (Кенија) убијено је 70 особа, углавном младих студената.
• 2017. — Александар Вучић победио је у првом кругу председничких избора у Србији са освојених 55,08 одсто гласова.
• 2021. — Савет безбедности УН осудио је насиље над цивилима у Мјанмару након војног пуча.
• 2023. — Јаков Милатовић победио је на изборима у Црној Гори, чиме је окончана тродеценијска владавина Мила Ђукановића.

Рођења:

• 742. — Карло Велики, франачки краљ и обновитељ Светог римског царства (прем. 814).
• 1647. — Марија Сибила Меријан, научница и илустраторка која је поставила темеље модерне ентомологије (прем. 1717).
• 1725. — Ђовани Ђакомо Казанова, венецијански авантуриста, писац и најпознатији светски заводник.
• 1758. — Џејмс Монро, пети председник САД и творац „Монроове доктрине“ (прем. 1831).
• 1805. — Ханс Кристијан Андерсен, славни дански писац бајки уз које су одрасле генерације (прем. 1875).
• 1840. — Емил Зола, гигант француског натурализма и аутор чувеног „Оптужујем“ (прем. 1902).

  

   

• 1939. — Марвин Геј, легендарни амерички соул музичар и продуцент (прем. 1984).

Смрти:

• 1872. — Семјуел Ф. Б. Морзе, човек који је револуционисао комуникацију изумом телеграфа и азбуке (рођ. 1791).

  

   

• 1974. — Жорж Помпиду, француски председник и наследник Де Голове политике (рођ. 1911).
• 1995. — Ханес Алвен, шведски физичар и нобеловац, пионир у области физике плазме (рођ. 1908).

Неписмени владар који је највише улагао у образовање

Карло Велики, познат и као Charlemagne, рођен је 2. априла око 742. године. У време када Европа није била континент у правом смислу те речи, већ мозаик племена и рушевина Римског царства, Карло је био човек који ју је поново обликовао – али не само мачем, већ и књигом.

Иако је владао огромним пространствима, Карло Велики никада није у потпуности савладао вештину писања. Држао је табле и восак испод јастука како би вежбао ноћу, али рука ратника никада није достигла лакоћу писане речи.

Како је грађена нова Европа

Карло Велики постаје краљ Франака 768. године. Његове војне кампање прошириле су царство од Пиринеја до Дунава. Круна његове власти долази 800. године, када га папа Лав III крунише за „цара Римљана“. Тај чин означио је рађање Каролиншке ренесансе.

Карло је разумео кључну ствар: територија се осваја силом, али се одржава знањем.

Када је царство почело да учи

Под његовом влашћу, долази до културног препорода. У Ахену окупља најученије људе, попут Алкуина из Јорка. Оснивају се школе при манастирима, учи се латински, граматика и логика. Ствара се и каролиншка минускула – јасно писмо које је темељ модерне латинице.

А иза свега тога стоји човек који се мучио да напише сопствено име, али је инсистирао да његова администрација и свештенство буду образовани. Разумео је да држава не може почивати на законима које нико не уме да прочита.

Парадокс који и данас траје

Истина о његовој писмености је сложена – знао је да чита и разумео је језике, али му је физички чин писања остао недостижан. Па ипак, тај „неписмени“ владар постао је највећи покровитељ знања у средњем веку.

Карло Велики је преминуо 28. јануара 814. године у Ахену. Оставио је иза себе идеју Европе као културног простора. Његова лекција надилази векове: није најважније шта знаш – већ да ли разумеш зашто је знање важно.