Када помислимо на самураје, пред собом видимо мушкарце у оклопу, са мачевима, често на коњу, спремни да умру пре него да повреде част. Та слика је дубоко укорењена у популарној култури, у филмовима и у књижевности. Али ако желимо да разумемо целу слику, морамо да погледамо и другачије углове: приче о женама које су у историјским приликама, играле одважне и ратнички важне улоге у оквиру самурајских породица. Ове жене нису биле само спољни привидни „помоћни елемент“, многе од њих су биле прави ратници, лидери и учеснице у конкретним сукобима, што показује да је историја самурајског размишљања била далеко сложенија него што је често приказано.
Шта значи бити самурај
Пре него што одговоримо на питање да ли су самураји били жене, морамо прво разумети шта је самурај. Реч самурај (侍, saburau – служити) означавала је припадника војничке елите која је била препознатљива по својим обавезама, части и строгом кодексу понашања, касније названа бусхо̄ – пут ратника. Самурај није био само „војник“, био је то друштвени статус и начин живота који је подразумевао оданост господару, способност у борби, поседовање одређених вештина и живот под строгим моралним нормама.
У периоду средњег века Јапана (око 12. до 16. века), самурајска класа је постала централна војна и политичка сила. Главни актери су били мушкарци, али и жене су унутар самурајских породица имале важне улоге, нарочито у критичним тренуцима када су мужеви били на бојном пољу, а куће, кланови и територије требало да се одбране.
Онна-бугутаи: жене ратнице у време ратова
Током ратних периода, а посебно у добу сенгоку – ери дугих и чести сукоба у 15. и 16. веку, појављивале су се јединице које су у историјским изворима називане онна-бугутаи (女武者 или 女武隊), што би се могло превести као женске борбене јединице или женске војничке формације. Ово није био масован феномен, али су се ове јединице појављивале у контекстима када је било потребно заштитити дом, територију или породичну част у одсуству мушких ратника.
Историјске хронике говоре о женама које су уписане у породичне летописе и хронике, биле су обучене за употребу оружја и за учешће у заштити војних локација. То није био само спорадичан појам, постојали су записи о женама које су директно учествовале у борбама, одбранама и стратегијским одлукама.
Хо̄јо̄ Масако – војсковођа и политички фактор
Можда најпознатији пример жене која није само „имала улогу“ већ је била активан политички и војни субјект јесте Хо̄јо̄ Масако (北条政子). Рођена 1157. године, Масако је била супруга Минимота Јоритомоа, првог шогунa из Минимото роду. Након смрти свог мужа 1199. године, Масако је, уместо да се повуче, преузела кључну улогу у вођењу породице и ратничке клике.
У време када је Јапан био укључен у интригантну политичку борбу између владајућих кланова, Масако је ефикасно управљала војним саветима, омогућила стабилизацију власти Токугава (касније познате као шогунат), и чак координисала акције које су обезбедиле континуитет власти њеног клана. Она није била само „жена самурајског господара“, она је била активни стратешки утицајан фактор у ратничким и политичким одлукама. Њено руководство продужено је чак и након мужевљеве смрти, а историчари га често описују као један од најзначајнијих примера моћних жена у јапанској историји.
Хана-гумо и Тамаеоке-ни – прави борци у техничком смислу
Поред Масако, у историографији постоје записи о другим женама чије су борбене способности и ратнички доприноси били такође документовани.
Једна од њих је Хана-гумо (花組) – жена која је живела средином 16. века и чије су хронике описале изузетну способност коришћења мачева и лакших оружаних алата током одбране свог имања. Када су њени мушки рођаци отишли на фронт, она је организовала одбрану куће, успоставила логистику за војничке снабдевачке канале и вођена је као неформална команданткиња своје мале јединице. У неким записима се наводи да је водила напад који је довео до опсаде суседног клана, што представља пример да су жене уједно биле и стратези и практични лидери.
Још један пример је Тамаеоке-ни (玉置尼), која је у истом периоду постала позната по томе што је, током локалних сукоба у провинцији Кјоту, организовала заштиту свог села и породичних ресурса. Историјски записи описују је као особу која је мобилисала локалну заједницу, поставила тзв. „криласту“ одбрану и чак координисала са блиским самурајским савезницима како би сузбила нападе. Њене акције нису биле романтизоване, постоје званични документи у облику књижних записа и судских преписа који потврђују њену улогу у држању фронта.
Женско оружје и специјалне технике
Уместо да се жене директно укључују у отворене битке исто као мушки самураји, често су користиле специјализована оружја и технике које су биле ефикасне у блиској борби или приликом заштите дома. Та оружја укључују:
Кагацуме – мали метални фрагменти или шипке које су биле прикривене у одећи и служиле за изненађење нападача.
Ајамa руке – оштрице везане за зглобове, које су се користиле у блиској борби или као део изненадних контранапада.
Кјуда̄ – кратки лук и стреле, које су биле лакше за маневрисање у затвореним просторима или у одбрани унутрашњих линија имања.
Ове технике нису биле једноставни „лукави трикови“ – оне су биле обучене, праћене и по потреби усавршаване као део породичног система борбе. Многи домови самураја су имали писане приручнике о тактикама одбране које су обухватале и улоге жена унутар тих система.
Зашто се приче о женама самурајима често занемарују
Историја је дуго доминирана мушким наративима. У Јапану, како су хронике и записи били писани кроз векове, фокус је често био на мушким генералима, командантима и носиоцима великих битки. То је довело до тога да улоге жена, чак и када су оне биле активне и значајне, буде углавном помињана као „споредни детаљи“ или као „породична одговорност“ без потпуног историјског признања као самостални допринос.
Модерна историографија и културна антропологија сада се све више окрећу томе да те тзв.„споредне“ улоге буду преиспитане као суштински елементи историјског развоја. Истраживачи наглашавају да су жене играле формалне и неформалне улоге у периоду самурајских сукоба – од одбране дома, преко мобилизације ресурса, до директног учешћа у борбеним акцијама када је то било потребно.
Данас историчари, филолози и антрополози све јасније препознају да је јапанска ратничка историја много сложенија него што се мислило. Док су мушки самураји остали централни у војној и политичкој историји, жене ратнице попут Хо̄јо̄ Масако, Хана-гумо и Тамаеоке-ни показују да су жене у самурајским породицама учествовале у борби у конкретним историјским условима.
Антрополози као што је професор Јамада Хироаки истичу да су жене у јапанском друштву, иако можда нису биле толико бројне као мушки самураји, биле активни актери који су доприносили опстанку, стратегијама и физичкој заштити својих породица. Ово ревидирано гледиште не умањује допринос мушких ратника, већ обогаћује историјски наратив, показујући да самурајска улога није била потпуно ексклузивна за један род.
Жене у војничком контексту самураја
Ако питање гласи: Да ли су самураји били жене? Одговор који нам данашња историја пружа није једноставан „да“ или „не“. Самураји као организована класа били су пре свега мушкарци, али историјски записи и примери показују да су жене у оквиру самурајских породица имале реалне, активне, често ратнички релевантне улоге, укључујући директну одбрану, командовање и стратегију када је то ситуација тражила.
Ове жене нису биле једноставна „појачања“ у фронталним сукобима, већ добро обучени, стратешки свесни и социјално признати актери који су у одређеним историјским околностима пресудно допринели опстанку, части и успеху својих домова.
Истина је, дакле, много богатија и узбудљивија од једноставне слике мушких ратника, она говори о свету у коме и најстрожи ратнички кодекси имају своје изузетке, дубоке друштвене корене и неочекиване приче о храбрости која не пита за род.