Када је 5. јуна 2012. године у Лос Анђелесу, у својој 91. години, преминуо Реј Бредбери, свет књижевности није само остао без плодног писца, већ је изгубио једног од својих најискренијих визионара. Бредбери је био човек који је живео у будућности, а срцем остао заробљен у прашњавим ходницима јавних библиотека и летњим вечерима свог детињства. Његов одлазак означио је крај једне епохе у којој је научна фантастика престала да буде само забава за децу и постала дубока, филозофска анализа људског стања.
Диплома из јавне библиотеке
Једна од најфасцинантнијих чињеница из живота овог великог писца јесте његов формални пут у образовању или, тачније, недостатак истог. Рејмонд Даглас Бредбери је 1938. године завршио средњу школу у Лос Анђелесу, али због тешке финансијске ситуације у којој се његова породица налазила током Велике депресије, факултет никада није био опција.
Међутим, то га није спречило да постане један од најобразованијих људи свог времена. Уместо у амфитеатре, Реј је сваког дана одлазио у локалну библиотеку.
Проводио је тамо десет сати дневно, три дана у недељи, читајући све што му дође под руку – од поетских дела Едгара Алана Поа до филозофских трактата. Касније је често истицао како су га „библиотеке одгајиле“ и како је „дипломирао у библиотеци са двадесет седам година“, верујући да је самообразовање најчистији облик стицања знања.
Фаренхајт 451: рођен у подруму за неколико центи
Његово најпознатије дело, дистопијски роман Фаренхајт 451 (објављен 1953. године), крије невероватну причу о свом настанку. Бредбери је роман написао у подруму библиотеке Пауел на Универзитету у Калифорнији (UCLA).
Пошто код куће није имао мира због мале деце, изнајмљивао је писаћу машину која је радила на новчиће. Сваких десет центи куповало му је тридесет минута куцања. У грозничавом темпу, за само девет дана и уз потрошених девет долара и осамдесет центи, настала је првобитна верзија под насловом Ватрогасац.
Роман који описује друштво у којем су књиге забрањене, а главни лик Гај Монтаг има задатак да их спаљује, постао је симбол борбе против цензуре и заглупљивања кроз масовне медије. Бредбери је кроз овај текст предвидео „шкољке“ (данашње бежичне слушалице) и огромне телевизијске екране који замењују стварне породичне односе.
Иако је у делима попут Марсовских летописа (1950) и збирке прича Илустровани човек (1951) писао о међупланетарним летовима и напредним технологијама, Бредбери је приватно био велики скептик према модерним изумима.
Занимљиво је да овај мајстор фантастике никада није научио да вози аутомобил, већ се целог живота ослањао на бицикл и јавни превоз. Сматрао је да су аутомобили опасна оружја која отуђују људе.
Такође, дуго је одбијао да користи рачунар, остајући веран својој писаћој машини, а интернет је својевремено назвао „великим сметлиштем информација“. Чак је и прву е-верзију свог ремек-дела Фаренхајт 451 дозволио да се објави тек крајем 2011. године, само неколико месеци пре смрти, под великим притиском издавача.
Носталгија за Маслачковим вином
За разлику од мрачних дистопија, Бредбери је написао и неке од најлепших страница о америчком детињству.
Роман Маслачково вино (1957) представља његову дубоку интиму и сећање на Вокиган, град у Илиноису који је у књизи назван „Грин Таун“. Ово дело није научна фантастика; то је ода лету, магији првих ципела за трчање и покушају да се једно годишње доба флашира за зимске дане.
Кроз ово дело упознајемо Дагласа Сполдинга, лика који је заправо сам Бредбери у дечачким годинама. Писчева способност да опише мирис кише на врелом асфалту или страх од ноћних сенки у јарузи, учинила га је миљеником читалаца који нису нужно волели жанровску књижевност.
Вечни путник на Марс
Његов утицај на научну заједницу био је толико снажан да је након његовог одласка 2012. године, НАСА место слетања ровера „Кјуриосити“ (Curiosity) на Црвеној планети званично прогласила „Бредберијевим слетиштем“ (Bradbury Landing).
То је био поетски крај за човека који је читаво човечанство духовно преселио на Марс деценијама пре него што је то постало технички изводљиво. Реј Бредбери је оставио иза себе преко 600 прича, десетине сценарија (укључујући и адаптацију Моби Дика Џона Хјустона из 1956. године) и неизбрисив траг у срцима оних који верују да је машта једина ствар која нас раздваја од машина. Умро је тихо, али је пламен његове креативности наставио да гори, подсећајући нас да пажљиво чувамо сваку књигу на својим полицама.