Битка на Зеленгори представља онај најстрашнији тренутак сваког грађанског рата – када оружје не утихне чак ни онда када је светски мир већ проглашен. Док су се по европским престоницама палиле слављеничке ватре, у магли босанских планина одвијао се крвави сукоб који је запечатио судбину Југословенске војске у отаџбини.
Све је почело очајничким покушајем генерала Драже Михаиловића да своје преостале снаге, десетковане тифусом и глађу, врати на тло Србије у нади да ће подићи народ на устанак. Међутим, терен који је изабрао за пробој постао је савршена мишоловка.
Права драма кулминирала је између 12. и 14. маја 1945. године. Четничка колона била је изложена немилосрдној ватри из свих расположивих средстава. Сведоци су описивали језиве сцене у којима су се у густој магли мешали крици рањеника и звук авионских мотора. У тим тренуцима, хијерархија се потпуно распала; јединице су се цепале на мање групе које су у расулу покушавале да пронађу излаз из гвозденог обруча. Погинули су или нестали команданти који су преживели све претходне офанзиве, а понори Зеленгоре постали су масовна гробница без обележја.
Улога авијације
Оно што је ову битку разликовало од свих претходних сукоба у партизанско-четничком рату била је апсолутна доминација у ваздуху. Југословенска армија је на Зеленгори користила снажну подршку авијације, углавном састављене од авиона које су Савезници раније испоручили (попут чувених „Спитфајера“ и „Харикена“ из Прве и Друге ваздухопловне ескадриле).
Авиони су немилосрдно тукли ионако разбијене и изгладнеле колоне ЈВУО које су се кретале по чистинама и планинским превојима без икакве противваздушне одбране. Овај фактор је био пресудан не само због физичког уништења, већ и због психолошког ефекта – пораз је био коначан када су борци у шуми схватили да их сада нападају управо они авиони који су донедавно били симбол савезничке помоћи коју су они годинама чекали.
ОЗНА и сценарио за крај
Док су авиони и пешадија завршавали војни део посла, у позадини је деловала ОЗНА (Одељење за заштиту народа), формирана тачно годину дана раније. Њени оперативци су већ имали разгранату мрежу информатора и успешно су пресретали курирске везе између четничких јединица.
Управо је ОЗНА била та која је „хранила“ војску подацима о тачном кретању генерала Михаиловића, онемогућавајући сваки покушај консолидације.
За ОЗНУ, Зеленгора није била само битка, већ оперативно чишћење терена. Они су припремили терен за касније хапшење преживелих команданата и, на крају, самог генерала. Њихова улога била је да осигурају да се рат не настави кроз герилу; сваки пробој мањих група био је пажљиво праћен, а доушници су већ били инсталирани у локалним селима.
Последњи дани под земљом: Дражин пут у тишину
Након слома на Зеленгори, генерал Михаиловић је остао човек без војске. Са свега пар десетина оданих пратилаца, почео је свој мучни период скривања који ће трајати скоро годину дана. Повлачио се кроз неприступачне делове источне Босне, спавајући у земуницама, пећинама и код најоданијих јатака. Његов живот се свео на ноћне маршеве и непрестани страх од издаје.
Био је то физички и психички исцрпљујући крај. Некадашњи вођа великог покрета отпора сада је био сенка која лута шумама, док је око њега ОЗНА плела мрежу која ће се коначно затворити у марту 1946. године код Вишеграда. Зеленгора је била место где је његова војска погинула, а месеци који су уследили били су само дугачак, тихи епитаф једној пораженој идеји и једној несталој држави.