Постоје људи који купе кућу, па тек онда размишљају где ће ставити гаражу. Постоје и они који купе мост у Лондону, раставе га на хиљаде комада, пошаљу га преко океана и саставе усред пустиње у Аризони. Тек онда реше један прилично очигледан проблем: испод моста нема реке.
Тако је настао један од најнеобичнијих комада британско-америчке историје, данас познат као Лондонски мост у Лејк Хавасу Ситију.
Оригинални Лондонски мост стајао је преко Темзе у самом срцу Лондона. Мост који данас познајемо као „стари Лондонски мост“ није био средњовековна грађевина са кућама и продавницама на њему, већ релативно новија камена конструкција подигнута у 19. веку. Завршен је 1831. године, према пројекту шкотског инжењера Џона Ренија, а свечано га је отворила краљица Викторија.
Проблем није био у томе што је мост био стар у класичном смислу. Проблем је био што је свет око њега постао потпуно другачији.
Када је мост пројектован, Лондон је био град коња, кочија и пешака. Током следећих деценија број возила драматично је порастао, па је мост постао саобраћајно уско грло. Камени лукови који су деценијама били симбол модерног Лондона више нису били довољни за град који је улазио у еру аутомобила.
Зато је Лондон одлучио да изгради нови мост.
Стари мост није био једноставно срушен. Уместо тога, 1968. године понуђен је на продају. И ту се појавио човек који је очигледно имао прилично специфичну представу о томе шта се ради када вам недостаје мост.
Звао се Роберт П. Макалок, амерички предузетник и милионер који је у Аризони развијао нови град на обали реке Колорадо. Лејк Хавасу Сити био је младо насеље, далеко од традиционалних туристичких центара и још даље од Лондона. Макалоку је био потребан велики симбол који би привукао људе.
Купио је Лондонски мост. Цена је била око 2,46 милиона долара, што би данас представљало знатно већу суму. Сам чин куповине био је тек почетак. Мост није могао да се натовари на брод и пошаље у Аризону као комад намештаја. Требало га је раставити, камен по камен. Сваки део конструкције пажљиво је обележен, демонтиран и припремљен за транспорт. Потом је материјал послат у Сједињене Државе. Камење је путовало преко Атлантика, затим железницом и камионима до Аризоне.
Ту је прича добила један од својих најбољих обрта. Када је мост стигао у Лејк Хавасу Сити, није постојао проблем са мостом. Постојао је проблем са географијом. Мост је, наиме, био мост. Само што река није постојала.
Макалок је зато урадио оно што би већина људи вероватно урадила тек после веома дугог размишљања: ископао је реку испод њега. Изграђен је вештачки канал који је повезао делове језера и омогућио да вода пролази испод реконструисаног моста. Тиме је један британски мост изнад Темзе добио нову реку у Аризони.
Читав пројекат делује као да је неко прво купио шешир, а затим одлучио да му изгради главу. Мост је свечано отворен 1971. године. Од тада је постао главна атракција Лејк Хавасу Ситија и један од најнеобичнијих примера како се историјски споменик може претворити у део потпуно новог пејзажа.
Постоји и један детаљ који је толико добар да је готово неизбежно да се појави у свакој причи о овом мосту: тврдња да је Макалок мислио да купује Тауер бриџ. Причa звучи савршено. Амерички милионер купује Лондонски мост, мислећи да купује онај чувени са две огромне куле, а онда га довози у пустињу. Проблем је што за ту верзију нема поузданих доказа. Макалок је знао који мост купује, а Тауер бриџ није ни био на продају.
Истина је, дакле, мање смешна од легенде, али је у исто време и много занимљивија. Човек није погрешио мост. Намерно је купио прави. Потпуно је знао шта ради и имао је врло конкретан циљ: да историјску знаменитост претвори у магнет за посетиоце и симбол новог града. У томе је и највећи парадокс целе приче. Лондонски мост је вековима био инфраструктура. Људи су га користили да пређу реку и наставе својим послом. Нико није долазио у Лондон само да би видео мост који му је потребан да би стигао на другу страну.
У Аризони се ситуација окренула наглавачке. Мост више није служио реци. Река је направљена да би служила мосту. Одједном је конструкција која је у Лондону била део свакодневног саобраћаја постала историјска атракција усред пустињског пејзажа. Камење које је вековима гледало Темзу сада је гледало воду Колорада и туристе који су дошли да виде како је један део Лондона завршио у Аризони.
Ту се прича претвара у нешто више од необичне куповине. Историјски споменици обично путују тако што људи одлазе код њих. Лондонски мост је урадио супротно: неко је одлучио да споменик доведе људима. Чак је и његова нова околина део парадокса. Аризона је једна од најсувљих савезних држава САД, а испод британског каменог моста направљен је водени канал. Мост који је вековима био повезан са једном од најпознатијих европских река сада стоји изнад воде која је део вештачки створеног пејзажа.
Макалок је умро 1978. године, али је његова замисао преживела. Лејк Хавасу Сити је временом израстао у туристички центар, а Лондонски мост постао је његов препознатљив симбол. Данас човек може да отпутује у Аризону и прошета преко Лондонског моста, гледа воду испод њега и на тренутак заборави да се налази хиљадама километара од Темзе. Само камење зна да је дошло из другог света.
На једној страни Атлантика мост је био део проблема: саобраћај је постао превелик за њега. На другој је постао решење за потпуно другачији проблем: како један нови град учинити познатим.
Тако је један лондонски мост завршио у пустињи, не зато што је неко погрешио адресу, већ зато што је неко имао довољно новца, маште и упорности да промени саму адресу.
Најбољи део приче ипак остаје онај најједноставнији. У Лондону је имао реку. У Аризони су прво купили мост. Па су му ископали реку.