Некада царства пропадну због ратова. Некада због куге. А понекад 125 милиона долара нестане зато што су двојица инжењера гледала исте бројеве, али нису мислила на исте јединице мере. Звучи као виц који кружи међу студентима машинства, али управо тако је човечанство успело да изгуби једну од најсавременијих свемирских сонди свог времена.
Када је 1998. године са космодрома на Флориди полетела сонда Mars Climate Orbiter, у седишту NASA владало је велико узбуђење. Мисија је била вредна 125 милиона долара, а задатак амбициозан: да проучава атмосферу Марса, прати кретање прашине и временске прилике, мапира површину и служи као комуникациони релеј за будуће мисије на Црвеној планети.
Сонда је скоро девет месеци путовала кроз свемир. Прешла је више од 660 милиона километара, исправљала путању са задивљујућом прецизношћу и није показивала знаке озбиљнијих проблема. Инжењери су имали разлога за оптимизам. Најтежи део пута био је иза њих. Остало је још само да летелица уђе у орбиту Марса.
А онда је нестала.
23. септембра 1999. године, баш у тренутку када је требало да се јави након уласка у орбиту, радио-веза је прекинута. Покушаји успостављања контакта трајали су данима. Без успеха. Сонда се више никада није огласила.
У почетку су се разматрали сви могући сценарији. Отказ мотора. Грешка у навигационом систему. Софтверски квар. Неочекивана појава у атмосфери Марса. Али што је истрага дуже трајала, узрок је постајао све невероватнији.
Испоставило се да је компанија Lockheed Martin, која је развијала део система за навигацију, податке о сили потиска испоручивала у фунтама силе (pound-force) – јединици из америчког империјалног система. Са друге стране, NASA је све своје прорачуне радила у њутнима, јединици Међународног система мера.
Обе стране су користиле тачне бројеве.
Само нису говориле истим „језиком“.
Разлика није била ситница. Једна фунта силе износи приближно 4,45 њутна. Пошто нико није на време приметио да се користе различите јединице, навигациони систем је постепено израчунавао погрешну путању. Грешка је била мала, готово неприметна, али се током стотина милиона километара путовања непрестано увећавала.
Када је стигла до Марса, сонда је уместо на планираној висини од око 140 километара прошла на свега 57 километара изнад површине планете.
То је било довољно.
Према закључку истражне комисије, летелица је највероватније ушла предубоко у разређену атмосферу Марса, изгубила контролу и сагорела, или је после оштећења одбачена у свемир. У сваком случају, мисија је била завршена пре него што је заправо и почела.
Најнеобичнији део приче тек је уследио. Извештај NASA није окривио једног инжењера, један програм или један рачунар. Закључак је био много непријатнији. Катастрофа није настала зато што неко није знао математику, већ зато што тимови нису довољно проверили како међусобно размењују податке. Другим речима, отказала је комуникација међу људима.
Иронија је готово савршена. Човечанство је успело да конструише машину која може самостално да прелети више стотина милиона километара кроз празнину свемира, да се прецизно оријентише помоћу звезда и да стигне до друге планете. Али није успело да се договори да ли бројеви означавају њутне или фунте.
Овај догађај постао је један од најпознатијих примера у историји инжењерства и данас се изучава на универзитетима широм света. Не зато што је физика заказала, већ зато што је људска природа поново показала своју стару слабост – склоност да претпостави како се „то ваљда подразумева“. А историја, било да је пишу цареви, генерали или свемирски инжењери, упорно нас учи истој лекцији: највеће катастрофе ретко настају због великих грешака. Много чешће почињу од једне мале ствари коју нико није сматрао вредном провере.