Сигмунд Фројд је читав живот покушавао да открије оно што човек не жели да покаже. Испод пристојног понашања, друштвених правила и свесних одлука, веровао је, постоје дубљи слојеви психе у којима се налазе потиснуте жеље, страхови, сукоби и импулси које ни сами себи не признајемо. Када је почетком XX века развијао психоанализу, многима је деловало непријатно што један научник тврди да човек није потпуно господар сопственог ума. Али историја ће му на један неочекиван начин поставити питање много веће од појединачне психе: шта се дешава када ирационалност не делује само у једном човеку, већ у читавом друштву?
Фројд је рођен 1856. године у Моравској, у породици јеврејског порекла, а највећи део живота провео је у Бечу, граду који је на прелазу из XIX у XX век био једно од најважнијих европских културних средишта. Ту је створио своју методу лечења разговором и изградио теорију која ће из корена променити начин на који људи гледају на себе.
Његова идеја била је револуционарна: човек није увек онај који мисли да јесте. Понашање које делује нелогично, снови који делују бесмислено и страхови које не можемо да објаснимо, према Фројду, нису случајни. Они су трагови дубљих процеса који се одвијају испод површине свести.
Он је читаву каријеру провео покушавајући да разуме невидљиве силе унутар човека. А онда је дошао тренутак када је невидљива сила постала историјски видљива.
Када је нацистичка Немачка у марту 1938. године припојила Аустрију, Фројд се нашао у ситуацији у којој његова научна репутација, старост и светска познатост више нису значиле много. Био је један од најпознатијих интелектуалаца Европе, али у новој стварности био је пре свега Јеврејин у земљи под нацистичком контролом.
Фројд је дуго оклевао да напусти Беч. У том граду је провео скоро цео живот. Ту је радио, писао, лечио пацијенте и створио покрет који ће постати један од најутицајнијих у историји психологије. Одлазак није био само промена адресе. Био је то губитак света који је градио деценијама. Али тај свет се већ распадао.
Његова кућа је претресена, његова ћерка Ана Фројд је испитивана од стране Гестапоа, а његове књиге су већ биле међу онима које су нацисти јавно спаљивали. Уз помоћ пријатеља и међународних веза, успео је да напусти Аустрију и стигне у Лондон 1938. године.
Постоји нешто дубоко иронично у том путу. Човек који је читав живот проучавао оно што се крије испод површине људског понашања морао је да побегне од друштва које је показало један од најопаснијих облика колективне ирационалности.
Фројд није био човек који је веровао да су људи једноставно добри или рационални. Напротив, његова читава теорија почивала је на идеји да у људској психи постоје сукоби које није лако контролисати. Али стварност Европе тридесетих година показала је размере које су превазилазиле индивидуалну психу. Мржња, пропаганда и страх нису деловали само у појединцима, већ су постали механизми којима су се покретале читаве државе.
У Лондону је Фројд провео последњу годину живота. Наставио је да пише, иако је већ дуго боловао од рака вилице, последице вишедеценијског пушења цигара. Прошао је кроз више од тридесет операција, а човек чији је главни научни алат био разговор постепено је губио способност нормалног говора.
И то је један од најнеобичнијих детаља његове биографије. Фројд је читав живот слушао људе како покушавају да изговоре оно што је скривено у њима. Речи су биле основа његовог рада. А на крају живота управо су му речи постале тешко доступне.
Ипак, наставио је да ради. У Лондону је завршавао своја дела и живео окружен колекцијом древних предмета које је сакупљао деценијама. Египатске, грчке и римске фигурице стајале су око његовог радног стола, као тихи подсетник да су људи хиљадама година покушавали да разумеју сопствене страхове, веровања и скривене мотиве.
Умро је 23. септембра 1939. године у Лондону, неколико недеља након почетка Другог светског рата. Није дочекао крај нацистичке владавине, нити је видео размере уништења које ће уследити.
Али његов живот остао је необичан сусрет са једним великим питањем. Колико заиста познајемо човека?
Фројд је тражио одговор унутар појединца. Тражио је га у сновима, сећањима и потиснутим жељама. Али његово време показало је да се најдубље људске сенке не налазе само у појединачној психи. Понекад изађу на површину читавих друштава.
Можда је зато највећи апсурд његове приче у томе што је човек који је покушао да објасни скривене делове људске душе последње године живота провео гледајући како историја открива колико дубоки могу бити мрачни делови људског понашања.
Проучавао је несвесно. А онда је живео у времену које му је показало колико снажно несвесно може да обликује свет.