Боби Ригс је веровао да познаје одговор на питање које је почетком седамдесетих година изазивало све више расправа: да ли најбоље тенисерке света заиста могу да се мере са мушкарцима? Његов одговор био је недвосмислен. Мушки тенис је, тврдио је, једноставно на вишем нивоу. Али Ригс није био само човек са мишљењем. Био је бивши шампион и један од најбољих тенисера своје генерације.
Освојио је Вимблдон, УС Опен и Аустралијан опен 1939. године, а током каријере био познат по изузетној тактици, интелигенцији на терену и способности да победи противнике који су били физички снажнији од њега.
До 1973. имао је 55 година и више није био играч из свог најбољег периода, али је имао нешто што није губио – осећај за представу. Ригс је знао да привуче пажњу, а своје уверење о мушкој надмоћи претворио је у медијски спектакл. Назвао је себе „шампионом мушког пола“, исмевао идеју равноправности у спорту и тврдио да би могао да победи било коју водећу тенисерку.
А онда је добио прилику да то докаже. Прво је изазвао Маргарет Корт, једну од најуспешнијих тенисерки свих времена. Њихов меч одигран је 13. маја 1973. године и остао је познат као „Мајчин дански масакр“ („Mother’s Day Massacre“), јер је Ригс убедљиво победио са 6:2, 6:1. Та победа му је дала додатно самопоуздање и уверење да је његова теза доказана.
Али није рачунао на Били Џин Кинг.
Кингова није била само врхунска тенисерка. Била је једна од најзначајнијих личности у борби за равноправност жена у спорту. У време када су женске спортисткиње често добијале далеко мање награде и медијске пажње од мушкараца, она је инсистирала на томе да успех не треба да зависи од пола. Године 1973. помогла је да се оснује Женска тениска асоцијација (WTA), организација која је касније постала темељ модерног професионалног женског тениса.
Меч између ње и Ригса одржан је 20. септембра 1973. године у Хјустону, у Астродому, првом великом затвореном спортском стадиону у свету. Назван је „Битка полова“ и постао је један од првих спортских догађаја који су претворени у глобални телевизијски спектакл. Процењује се да је око 90 милиона људи широм света гледало пренос.
Све је било припремљено за Ригсову представу. Појавио се са краљевском пратњом, носио је одећу која је наглашавала његов имиџ провокатора и користио је хумор како би створио атмосферу забаве. Али иза свега тога Били Џин Кинг је видела нешто што други можда нису: он није био само противник, већ човек који је очекивао да ће она прихватити његова правила игре.
Она то није урадила. Кингова је анализирала његов стил и схватила да не сме да игра у складу са његовим очекивањима. Ригс је био познат по томе што је успоравао игру, користио тактику и приморавао противнике да праве грешке. Она није покушала да га надјача снагом, већ стрпљењем и дисциплином.
Резултат је био изненађујуће јасан. Били Џин Кинг победила је Бобија Ригса са 6:4, 6:3, 6:3. Али тај меч није остао упамћен због три сета тениса. Остао је упамћен јер је један човек добио највећу могућу сцену да докаже своје уверење, а затим постао део историје која је показала да је погрешио.
После меча Ригс није нестао из јавности нити је покушао да умањи значај победе своје противнице. Напротив, временом су он и Били Џин Кинг развили пријатељски однос. Касније је чак говорио да је тај догађај био важнији за женски спорт него што је у почетку схватао.
Ригс је желео да покаже да су границе јасно постављене. Али тиме што је изазвао најбољу тенисерку свог времена, помогао је да милиони људи виде да те границе нису онакве каквима су их сматрали.
„Битка полова“ није била само меч између два тенисера. Била је то прича о томе како једно уверење, када добије довољно велику сцену, понекад произведе доказ против самог себе. Човек који је желео да покаже да жене не могу да победе добио је прилику да то покаже пред целим светом. Само што је свет видео нешто друго. Видео је тренутак када је рекет победио сујету.