Пре него што је човечанство научило да предвиди време, пројектује нуклеарне реакторе, развија нове лекове или обучава вештачку интелигенцију, морало је да прихвати једну готово јеретичку идеју: да се до најпрецизнијих одговора понекад стиже уз помоћ – случаја. Звучи као парадокс, али управо је тако једног дана казино ушао у лабораторију.
Средином Другог светског рата америчка војска финансирала је изградњу машине каква до тада није постојала. ЕНИАК, први велики потпуно електронски дигитални рачунар опште намене, заузимао је читаву просторију, тежио је око двадесет седам тона, садржао скоро осамнаест хиљада електронских цеви и трошио толико струје да су кружиле приче како би његово укључивање пригушило светла у околним квартовима. Његова сврха била је крајње озбиљна: да брже од било ког човека израчунава сложене балистичке таблице за артиљерију.
Међутим, историја је поново показала свој смисао за иронију. До тренутка када је ЕНИАК био спреман за озбиљан рад, рат је већ био завршен. Машина направљена да помогне у добијању рата стигла је прекасно за своју првобитну мисију.
У септембру 1945. године ЕНИАК је почео да решава прве велике научне проблеме. Уместо артиљеријских прорачуна, пред њега су стизали далеко сложенији задаци из нуклеарне физике. Научници су покушавали да разумеју понашање неутрона и процесе који су били сувише сложени да би се могли описати класичним математичким поступцима. Што су једначине постајале прецизније, постајале су и практично нерешиве.
Тада се појавила идеја која је звучала готово као шала.
Уместо да покушавају да израчунају сваки могући пут којим би се неутрон могао кретати, зашто не би допустили случају да их насумично „одигра“ милионе пута? Ако је узорак довољно велики, просек тих случајних исхода изузетно верно описује стварност.
Тако је рођен Монте Карло метод.
Име није настало у лабораторији, већ по чувеном казину у Монаку. Станислав Улам, један од научника који је развијао ову идеју, размишљао је о вероватноћи док је играо пасијанс. Његов колега Николас Метрополис препознао је необичну везу са играма на срећу и предложио назив који је остао до данас. Убрзо је и Џон фон Нојман схватио колико је овај приступ моћан и укључио га у развој нових нумеричких метода за рачунаре.
Тако се догодило нешто што је до тада изгледало незамисливо. Најпрецизнија машина свог времена више није покушавала да елиминише случајност. Почела је намерно да је производи.
То је један од великих апсурда историје науке. Вековима је случајност била непријатељ научника. Представљала је грешку мерења, шум у подацима, нешто што треба уклонити како би се дошло до истине. А онда је управо она постала најкраћи пут до одговора. Не зато што је наука одустала од прецизности, већ зато што је открила да се неки проблеми могу разумети само ако се милиони случајних могућности посматрају као целина.
Од тог тренутка Монте Карло метод почео је тихо да осваја свет. Помагао је у развоју нуклеарне физике, касније у моделирању климе, пројектовању авиона, развоју нових материјала, процени финансијских ризика, медицини, а данас је један од темеља рачунарске графике, роботике и вештачке интелигенције. Свуда где је стварност постала сувише сложена за један савршен прорачун, решење је пронађено у милионима малих, случајних покушаја.
У томе лежи истински историјски апсурд. Машина направљена да рачуна са апсолутном сигурношћу помогла је да се утврди једна од најважнијих лекција модерне науке: случајност није увек непријатељ знања. Понекад је његов најпоузданији савезник.
Испоставило се да пут до најпрецизнијих одговора није увек права линија. Понекад води преко рулета.