У једној канцеларији у Бечу, негде у првој половини 18. века, стоји сто од тамног дрвета, благо излизан по ивицама, мастионица која се суши ако је предуго неко не користи и човек који уредно уноси ред у свет. На столу се гомилају извештаји из удаљених крајева царства, из крајева који се у престоници често доживљавају као нешто што још није сасвим довршено, где свака реч мора да има своје место, своју тежину и свој административни разлог.
И онда стиже писмо које не пристаје ни у једну од познатих категорија.
У селима на југоистоку царства, пишу локални званичници, дешавају се смрти које се „не понашају као смрти“. Низови болести који се шире без јасног узрока. Породице које у кратком времену остају без више чланова. И упорно, скоро непријатно доследно, понавља се име једног човека који је већ одавно под земљом, а који се у причама мештана појављује као тачка око које се све остало организује.
У Бечу, та реченица не значи ништа у оквиру постојећих формула. Али систем, тај спори и педантни механизам који не воли празнине, не оставља ништа без покушаја објашњења.
И тако, по наредби војне управе Хабзбуршке монархије, у село креће комисија. Не група знатижељника, него службени орган који носи са собом све што 18. век сматра најпоузданијим алатом истине: војну дисциплину, медицинско знање, формуларе и уверење да се свака појава може разложити ако се довољно прецизно посматра.
Локални сељаци их гледају као људе који долазе из другог поретка стварности. За њих, мртви имају своја правила и свој мир, и то није ствар расправе него искуства. За царске службенике, пак, постоје само чињенице које још нису правилно објашњене.
Када се 1725. године у Кисељеву отвара гроб Петра Благојевића, то није чин ритуала, нити гест веровања, већ административна радња са јасним циљем. Сведоци се позивају, околности се бележе, а војни лекари посматрају и записују све што може да се претвори у извештај.
У њиховим белешкама нема места за страх, али страх свеједно стоји између редова, као нешто што није потребно именовати да би било присутно. Оно што се у селу прича и оно што се пред њима налази не припада истом језику, али се у том тренутку први пут налази у истом документу. Када Беч покушава да разуме оно што му долази из пограничних крајева царства, језик администрације почиње да се шири у правцу који није предвиђен за такве појаве.
У запису који је објављен у Wienerisches Diarium 1725. године, а који се односи на случај Петра Благојевића из Кисељева, стоји да је ексхумација извршена „по наредби војне управе“, у присуству службених лица и хирурга, при чему се у службеном протоколу констатује да уочене промене на телу „не одговарају уобичајеном току распадања“.
Иста логика се понавља и у случају Арнолда Паоле у Медвеђи неколико година касније. Опет војна истрага. Опет извештаји који путују ка Бечу. Опет покушај да се нешто што припада усменој традицији преведе у језик администрације без остатка. другом слоју документације, у оквиру војно-медицинске комисије у случају Арнолда Паоле, у спису познатом као Visum et Repertum, поступак се води у строгој форми латинског медицинско-правног записа, где се под термином „visum et repertum super cadavere“ бележе искључиво опсервације: стање тела, околности ексхумације и изјаве сведока, без улажења у тумачење узрока које би излазило из оквира тадашње медицинске праксе.
Једни траже узрок у знацима које су памтили из предања, други у медицинским појавама које још нису у потпуности дефинисане. Једни говоре о повратку мртвих, други о телесним процесима који се не уклапају у уџбенике тог времена. Али оба објашњења, иако непомирљива, завршавају на истом месту – у истом службеном спису који ће бити архивиран у Бечу.