Епски еколошки хорор карипског острва Наваса се догодио када је један амерички трговац и експерт за „гуано” (птичји измет који се користио као скупоцено ђубриво) покушао је да помоћу примитивног барутног пуњења убрза ископавање ове вредне сировине из пећина. Непажњом је изазвао подземну експлозију која је потпалила наслаге метана; острво је буквално горело недељама, терајући милионе успаничених птица ка Куби, док је „бизнисмен” из чамца посматрао како му милионско богатство одлази у неповратни дим.
На сигурној удаљености у свом чамцу стајао је један препредени амерички предузетник из деветнаестог века, обузет чистим очајем док је посматрао како испред њега читаво једно карипско острво светли у мраку попут џиновске, барутне бакље. Првог септембра хиљаду осамсто педесет девете године, мало и изоловано острво Наваса, смештено између Јамајке и Хаитија, постало је позорница једног од најбизарнијих и најсмрдљивијих еколошких хорора у историји капитализма. У то време, пре него што су измишљена вештачка хемијска ђубрива, „гуано” — односно фосилизовани измет морских птица који се вековима таложио на карипским хридима — био је вредан попут сувог злата. Амерички бизнисмени су буквално јурили Океанијом и Карибима, анектирали ненасељене хриди у име Сједињених Држава и запошљавали стотине радника да копају овај профитабилни природни ресурс.
На несрећу острва Наваса, један од водећих трговаца и самопроглашених „експерта за рударство” закључио је да је традиционално копање измета лопатама и пијуцима сувише споро за његове милионске амбиције. Највеће и најквалитетније наслаге птичјег злата налазиле су се дубоко у крашким пећинама испод површине острва, заробљене између стена. Наш генијални бизнисмен је дошао на идеју да убрза еволуцију производње тако што ће у дубоке пећинске канале поставити неколико примитивних, али масивних барутних пуњења. План је био крајње једноставан у својој кратковидости: минирати пећину, разнети околне стене и омогућити радницима да лако утоваре хиљаде тона сувог измета директно на трговачке бродове.
Међутим, оно што је овај велики трговац потпуно превидео у својим финансијским прорачунима била је елементарна хемија. Вековне наслаге птичјег измета у затвореним, врелим подземним просторијама нису биле само суво ђубриво — оне су биле џиновски фабрички погони који су константно производили огромне количине високоексплозивног гаса метана. Чим је фитиљ изгорео и барут детонирао у мраку пећине, варнице су дошле у директан контакт са густим подземним облацима метана. Уместо контролисане рударске експлозије, уследио је паклени ланчани ефекат: унутрашњост острва је буквално експлодирала, а ватра је пронашла излаз кроз све пукотине и пећинске отворе.
Оно што је уследило у наредним недељама био је надреални хорор. Суви гуано, богат фосфором и азотом, почео је да гори незаустављивом силином, претварајући Острво Наваса у активни подземни вулкан који је бљувао густ, црн и застрашујуће задимљен смрад спаљеног птичјег измета. Милиони морских птица које су вековима користиле ову хрид као своје једино уточиште почели су у паници да беже са запаљеног острва, формирајући апокалиптичне облаке који су се кретали према Куби и Хаитију, затамњујући сунце данима. За то време, „стручњак за рударство” је са сигурне удаљености могао само да брише сузе — што од несносног, отровног смрда који је ветром долазио са острва, што због чињенице да је његово милионско богатство управо одлазило у неповратни карипски дим.
Овај пећински пожар са Навасе остао је савршен историјски споменик људској лакомости која, у паничној трци за брзом зарадом, одбија да консултује чак и најосновније законе природе. Наш бизнисмен је успео у ономе што никоме пре ни после њега није пошло за руком — спалио је стотине хиљада тона птичјег измета за неколико секунди, доказујући да лаковерни капитализам најбрже гори управо тамо где се највише штеди на здравом разуму. Иако су његово име бирократски извештаји и прашина времена унеколико затурили иза назива велике компаније коју је заступао (Navassa Phosphate Company), у колонијалним белешкама и писмима из тог доба овај препредени карипски „маг за рударство” остао је забележен као капетан Едвард Данкан (Edward Duncan).
Он је био један од оних типичних авантуриста-предузетника тог доба који су прво забијали америчку заставу, а тек онда размишљали о последицама и хемијском саставу пећина.