Само неколико сати пре него што је почео рат, деца су добила картонске етикете око врата као пакети, ушла у возове и отпутовала код потпуних странаца на селу. Милиони британских родитеља послали су сопствену децу непознатим људима.
Почетком септембра 1939. године, док је Европа задржавала дах пред неизбежним ратом, на британским железничким станицама одигравао се призор који је више личио на масовно отпремање пакета него на породични растанак. Хиљаде деце стајале су у уредним редовима са малим коферима у рукама, картонским етикетама око врата и гас-маскама пребаченим преко рамена. Свако је носио број, име и адресу. Родитељи су их последњи пут грлили, а затим посматрали како нестају у композицијама возова које су одлазиле ка непознатим селима широм Британије.
Неколико дана раније влада је покренула операцију Pied Piper, највећу организовану евакуацију цивила у историји Уједињеног Краљевства. План је био једноставан, али суров: у случају немачког ваздушног напада најугроженији су били велики градови, па је требало што пре склонити децу, труднице и друге цивиле на безбеднији сеоски простор. Само у првим данима септембра евакуисано је више од милион и по људи, међу којима је било око милион деце.
За многе малишане то је било прво путовање возом, први одлазак из родног града, па чак и први сусрет са селом. Поједина деца из сиромашних лондонских четврти никада раније нису видела краву, овцу или право поље. Док су возови пролазили кроз зелене пределе Енглеске, многа су мислила да путују на кратак школски излет. Родитељи су, међутим, знали да нико не може да каже када ће се поново видети.
По доласку на одредиште уследио је нови шок. Локалне породице окупљале су се у школама, општинским салама и сеоским домовима како би примиле евакуисану децу. Често су прво бирана најмлађа, најуреднија или најздравија, док су старија деца или она лошије обучена остајала последња да чекају да их неко прихвати. Браћа и сестре неретко су завршавали у различитим кућама, па чак и различитим селима. А онда је уследио најнеочекиванији обрт. Бомбе нису падале.
Након што је Британија 3. септембра објавила рат Немачкој, сви су очекивали масовне ваздушне нападе на Лондон и друге велике градове. Уместо тога наступио је период који ће касније добити назив „Лажни рат“. Недеље су пролазиле без катастрофе коју су сви предвиђали. Многи родитељи почели су да верују да је влада претерала, па су самовољно враћали децу кући. До почетка 1940. године стотине хиљада евакуисаних већ су се вратиле својим породицама.
А онда је, у септембру 1940, започео Блиц. Немачка авијација је месецима бомбардовала Лондон и друге британске градове, потврђујући да је страх власти био потпуно оправдан, само годину дана преурањен. Покренут је нови талас евакуације, а многа деца која су се већ једном вратила поново су села у возове, поново са етикетама око врата и коферима у рукама.
Операција Pied Piper остала је један од најнеобичнијих примера државног планирања у историји. Хладна бирократска одлука, која је у првом тренутку многима изгледала као претерана паника, на крају је спасила безброј живота. Истовремено је показала и једну стару историјску иронију: понекад најбезосећајније административне мере делују бесмислено све док не дође дан када постане јасно зашто су уопште донете.