Постоји стара заблуда да државе пропадају полако. Историја, међутим, повремено одлучи да све обави за једно поподне. Довољно је неколико сати, неколико погрешних одлука и једна добра доза самоуверености да краљевство, које је вековима одолевало најмоћнијим непријатељима, почне да се распада као кула од карата. Управо тако је изгледао 29. август 1526. године на пољима код Мохача – дан када је Мађарска изгубила битку, краља и будућност, а Османско царство добило широм отворена врата ка срцу Европе.
На једној страни стајао је двадесетогодишњи краљ Лајош II Јагелонац. Млад, храбар, али далеко неискуснији него што је ситуација захтевала. На другој је био султан Сулејман I Величанствени, владар који је већ освојио Београд 1521. године, сломио отпор витезова на Родосу и претворио Османско царство у војну машину какву Европа до тада није видела. Док је Лајош тек учио шта значи владати, Сулејман је већ годинама побеђивао.
Несрећа Мађарске није почела код Мохача. Почела је много раније, у дворским салама, на гозбама и бескрајним расправама властеле. Док су Османлије годинама градиле дисциплиновану војску и снабдевачке линије, мађарски великаши су се са завидном упорношћу бавили питањем ко је важнији од кога. Историја је сурова према таквим расправама. Непријатељ, наиме, ретко чека да се политичари договоре.
Када је Сулејман у лето 1526. повео поход са, према већини процена, између 60.000 и 70.000 војника, било је јасно да долази озбиљан противник. Мађарска је успела да окупи далеко мању војску. Очекивана појачања из Хрватске и Трансилваније нису стигла на време. Војвода Јован Запоља, који је располагао значајним снагама, налазио се далеко од главног бојишта, док је хрватски бан Кристоф Франкопан такође каснио. Уместо да сачекају све расположиве снаге, донета је одлука која ће се показати кобном – битка ће се прихватити одмах.
То је била једна од оних одлука које у тренутку делују одважно, а неколико векова касније заврше у уџбеницима под насловом „шта никако не треба радити“.
Мађарски план био је једноставан. Можда и превише једноставан. Тешка коњица требало је да снажним јуришем разбије османске редове пре него што бројчана надмоћ дође до изражаја. План би можда успео да је испред њих стајала просечна војска. Али испред њих је стајао Сулејман.
Османски владар није имао никакву потребу да доказује личну храброст. Није јуришао у првом реду нити је тражио спектакуларне потезе. Понекад је највећа врлина војсковође то што не поквари сопствени план. Мађарска коњица је у првом налету заиста потиснула предње османске јединице и накратко створила утисак да се дешава чудо. А онда је уследио тренутак који је Сулејман стрпљиво чекао. Јаничари су остали чврсто на положајима, артиљерија је отворила ватру, а са бокова је ударила османска коњица. За свега неколико тренутака напад се претворио у панично повлачење.
Битка је трајала отприлике два сата.
Два сата. Толико је било потребно да се сруши војна сила која је генерацијама представљала бедем централне Европе.
Поље је било прекривено телима. Погинули су најистакнутији великаши, седам бискупа, бројни заповедници и хиљаде војника. Практично читава политичка и војна елита нашла се међу мртвима. Данас бисмо рекли да је држава у једном дану изгубила готово комплетан државни врх.
Најапсурднија сцена, међутим, тек је следила.
Краљ Лајош II успео је да напусти бојиште. Није погинуо у двобоју са султаном, није га усмртила стрела, нити га је заробила елитна османска гарда. Док је са пратњом покушавао да побегне, коњ му се оклизнуо приликом преласка преко потока Челе. Тешки витешки оклоп, који је требало да га штити у бици, претворио се у сидро. Млади краљ пао је у воду и утопио се неспособан да се ослободи тежине метала. Историја понекад има суров смисао за иронију – човека кога није победила непријатељска сабља савладао је плитак поток.
Неколико дана касније његово тело је пронађено и препознато по краљевским обележјима. Са њим је нестала и династија Јагелонаца на угарском престолу. Уследила је борба за круну између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље, а земља се убрзо поделила на три дела: запад под Хабзбурзима, средишњи део под Османлијама и Трансилванију као вазалну кнежевину. Последице тог једног дана осећале су се скоро век и по.
Сам Сулејман, иако победник, није дочекао разорену престоницу у спектакуларном тријумфу. Ушао је у напуштену Будим, задржао се кратко и повукао се, свестан да је политички хаос који је оставио иза себе понекад вреднији од сваког непосредног освајања. Неколико година касније Османлије ће се вратити и трајно учврстити власт над великим делом Мађарске.
Мађари су из те катастрофе извукли и једну необичну пословицу која је преживела све цареве и све режиме: „Више је изгубљено код Мохача.“ И данас се користи када неко жели да утеши човека после неуспеха, подсећајући га да је историја већ видела далеко горе дане.
Мохач нас зато не учи само како се губе битке. Учи нас како пропадају државе. Не онда када непријатељ пређе границу, већ много раније – када сујета постане важнија од договора, када се време троши на надметање уместо на припрему и када се непријатељ потцени зато што је лакше хранити сопствени его него погледати стварност право у очи. Историја је према таквим грешкама немилосрдна. Она их не заборавља. Само стрпљиво сачека да стигну на наплату.