Док су сви бежали од Везува, највећи римски природњак је наредио да му припреме брод. Хтео је истовремено да спасава људе и научно проучи ерупцију из непосредне близине. Његова интелектуална радозналост показала се јачом од инстинкта за преживљавање.
Постоје људи који, кад угледају облак необичног облика, затварају прозоре и склањају породицу на сигурно. А постоје и они који нареде да се припреме ратни бродови како би му пришли што ближе. Управо тако је изгледала последња велика одлука човека који је веровао да се свака тајна природе може решити ако јој приђете довољно близу. Испоставило се да вулкан није делио његов научни оптимизам.
Крајем августа 79. године наше ере, када се изнад Напуљског залива уздигао огроман облак пепела, шездесетшестогодишњи Гај Плиније Секунд, познатији као Плиније Старији, није био само један од најученијих људи Римског царства. Био је и командант римске флоте стациониране у Мизенуму. Већина га данас памти по монументалном делу Naturalis Historia, енциклопедији од 37 књига у којој је покушао да сакупи готово све што се тада знало о свету – од минерала и лековитог биља до егзотичних животиња, уметности и астрономије. Његови савременици причали су да је читао чак и док су га носили у носиљци кроз Рим, а секретар је непрестано записивао његове белешке. Сматрао је да је сваки изгубљени тренутак – изгубљено знање.
Зато није чудо што га је необичан облак више заинтригирао него уплашио. Његов сестрић, Плиније Млађи, који је касније у два писма историчару Тациту оставио најважније сведочанство о катастрофи, записао је да је облак личио на медитеранску пинију: прво је растао као право стабло, а затим се ширио у широку крошњу. Управо по том опису данас вулканолози најразорније експлозивне ерупције називају „плинијским“.
У том тренутку стигла је и порука која је научну радозналост претворила у спасилачку мисију. Из приморске виле испод Везува јавила се жена по имену Ректина. Копном више није било могуће побећи; једини пут водио је преко мора. Плиније није оклевао. Наредио је да се опреме ратне лађе и испловио право ка месту одакле су сви други покушавали да побегну.
Како су се приближавали обали, ситуација је постајала све надреалнија. На палубе су падали ужарени комади пловућца и вулканског камења. Море се повлачило, а обала је постајала неприступачна због нагомиланог материјала. Морнари су предлагали повратак. Плиније је одбио. Према сведочењу његовог сестрића, мирно је изговорио да срећа помаже храбрима и наредио да наставе ка Стабији, где се налазио његов пријатељ Помпонијан.
Тамо се догодио један од најнеобичнијих призора забележених у античким изворима. Док су се земља тресла, а из правца Везува сијале ватрене траке, Плиније је одлучио да се окупа, вечера и легне да спава. Не зато што није схватао опасност, већ зато што није желео да својим страхом прошири панику међу људима око себе. Плиније Млађи чак бележи да се из његове собе чуло гласно хркање, што су каснији историчари приписивали његовој снажној грађи и вероватним респираторним проблемима.
У зору је постало јасно да више нема времена за смиреност. Пепео је већ затрпавао пролазе, а кровови су почели да попуштају под тежином вулканског материјала. Плиније и његови сапутници везивали су јастуке на главе како би се заштитили од камења које је падало с неба – детаљ који делује готово комично, али га потврђује антички извор. Када су коначно стигли до обале, море је било сувише узбуркано за испловљавање.
Тада је научник, адмирал и писац коначно изгубио трку са природом. Срушио се на песку и више није устао. Дуго се веровало да га је убила лава, али археолошка и вулканолошка истраживања показују да је то готово сигурно нетачно. Лава никада није стигла до Стабије. Највероватније је страдао услед гушења изазваног густим облаком врелих вулканских гасова и пепела, можда у комбинацији са срчаним тегобама или астмом, о којима посредно говоре антички извори. Два дана касније његово тело пронађено је без видљивих повреда. Плиније Млађи пише да је изгледао као човек који мирно спава.
Иронија је да је човек који је живот посветио прикупљању знања постао један од најпознатијих извора знања управо својом смрћу. Да није било писама његовог сестрића Тациту, свет би много мање знао о последњим часовима Помпеје и Херкуланума. Захваљујући тим записима, научници су скоро две хиљаде година касније могли прецизније да реконструишу ток ерупције Везува. А сам тип катастрофалне експлозивне ерупције данас носи име човека који је пожелео да је посматра из првог реда.
Историја је препуна владара који су страдали због похлепе, генерала које је уништила сујета и освајача који су веровали да су непобедиви. Плиније Старији припада много ређој категорији. Није га упропастила жеља за славом, већ уверење да свака мистерија природе има одговор ако јој се довољно приближиш. То је једна од најплеменитијих људских особина, али и једна од најопаснијих. Јер природа понекад награди радознале новим открићем, а понекад их, без трунке злобе и без икакве намере, једноставно претвори у део сопствене историје.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8