Пруски краљ, очајнички покушавајући да спасе народ од глади, доноси декрет којим наређује масовну садњу кромпира. Сељаци, згрожени поврћем које расте под земљом и нема укус, подижу отворени бунт псујући краља. Фридрих тада примењује обрнуту психологију: проглашава кромпир „краљевским поврћем”, поставља наоружану стражу око поља да чува празне засаде, након чега сељаци, убеђени да је у питању нешто прескупо, почињу масовно да га краду и саде ноћу.
Када се један од најпросвећенијих и најмоћнијих европских апсолутиста суочи са исконском, тврдоглавом затуцаношћу сопствених сељака, брзо схвати да ни најбруталнија сила његове чувене пруске војске не може да промени навике народа тако лако као што то може учинити обичан, пажљиво осмишљен психолошки трик. У средњим деценијама осамнаестог века, Пруска је била исцрпљена ратовима, а серија лоших жетви донела је у земљу сабласт масовне глади која је претила да десеткује становништво. Пруски краљ Фридрих Велики, визионар са оштрим оком за економију и логистику, пронашао је савршено решење у биљци коју су морепловци донели из Јужне Америке — кромпиру. Ово скромно поврће давало је незамисливе приносе, успевало је на лошој земљи и могло је лако да прехрани читаву државу, али је краљ наишао на непремостив зид у менталном склопу пруског сељаштва.
Да би покренуо пољопривредну револуцију, Фридрих је најпре издао строги краљевски декрет којим је свим подланицима наређено да одмах почну са масовном садњом и конзумацијом кромпира. Одговор народа био је колективни подсех и отворени, пасивни бунт: сељаци су били дубоко згрожени поврћем које расте у мраку под земљом, тврдећи да оно нема никакав укус, да изгледа ружно, па чак и да изазива губу. Локални хроничари су забележили изјаве гневних пољопривредника који су краљу отворено поручивали да „чак ни њихови пси не желе да миришу то подземно блато, па зашто би га онда јели људи”. Суочен са пропашћу свог плана да спасе нацију од изгладњивања, Фридрих је схватио да бирократија и наредбе овде не помажу, па је одлучио да примени брутално лукавство засновано на сујети и чистој људској зависти.
Уместо да настави са казнама, краљ је потпуно променио плочу и издао нову, бизарну објаву у којој је навео да је кромпир од тог тренутка проглашен за „ексклузивно краљевско поврће” које је превише вредно и племенито да би га јели обични смртници. Да би ова лаж деловала потпуно убедљиво, Фридрих је наредио да се око главних државних њива посађених кромпиром у околини Берлина постави наоружана војна стража. Пруски гренадири у беспрекорним униформама поносно су марширали око поља, одајући утисак да чувају највеће национално благо. Међутим, стражари су од краља добили једну тајну, врло специфичну наредбу: да током дана буду максимално строги и терају свакога ко се приближи, али да ноћу намерно зажмуре на оба ока, оду у локалне кафане или се претварају да чврсто спавају на својим дужностима.
План је упалио са апсолутном, хируршком прецизношћу. Сељаци који су до јуче пљували на саму помену кромпира, сада су са пањева иза плотова фасцинирано посматрали војску која даноноћно чува неке зелене жбунове. У њиховим главама се моментално родила сулуда логика: „Ако краљ троши своју најбољу војску да чува обично корење, то значи да је у питању нешто невероватно укусно, скупо и моћно.” Чим би пао мрак и стражари почели фиктивно да хрчу, читаве породице сељака су са врећама упадале на краљевске поседе, грозничаво крале засаде и односиле их кућама како би их у највећој тајности засадили у сопственим баштама. За свега неколико месеци, крађа кромпира је постала омиљени национални спорт, а Пруска је преплављена приватним, илегалним плантажама овог поврћа, управо онако како је краљ из свог удобног двора у Потсдаму и планирао.
Овај тријумф обрнуте психологије ушао је у историју као једна од најпаметнијих и најдуховитијих победа над тврдоглавошћу сопственог народа. Кромпир је спасао Пруску од глади, постао темељ њене економије и исхране, а Фридрих Велики је доказао да прави владар не мора увек да ломи кости својим поданицима да би их натерао на напредак некада је довољно само да им нешто најстроже забрани и подигне завесу сујете.
Иронично сведочанство ове преваре живи и данас, вековима након Фридрихове смрти. Људи из целог света који посећују његов скромни гроб у палати Сансуси не доносе му раскошно цвеће, златне венце или свеће; уместо тога, на његовој надгробној плочи увек можете затећи десетине свежих, обичних кромпира које грађани остављају у знак сећања на дан када их је један краљ насамарио да би им спасао голи живот, подсећајући нас да је људска жеља за оним што је забрањено и туђе одувек била најјаче гориво за напредак цивилизације.