Човек који је буквално избушио модерну историју

27.август 1859. је Едвин Дрејк у Пенсилванији први пут успешно урадио комерцијалну бушотину за нафту. Апсурд лежи у његовој биографији: Дрејк је био обичан, незапослени кондуктер који се лажно представљао као „пуковник” само да би импресионирао локалне инвеститоре. Док су му се сви смејали и прогласили његов пројекат за „Дрејкову лудост”, он је покренуо нафтну грозницу, да би на крају, због лоших инвестиција и недостатка патента, умро у потпуном сиромаштву док су се други енормно богатили на његовој идеји.

Понекад је за покретање глобалне револуције која ће преформатирати планету и ући у сваку пору модерне цивилизације потребно нешто много моћније од наученог генија или дубоког џепа, а то су потпуни очај и једна безобразно лажна визит карта. У свету где су озбиљни геолози и банкари с презиром окретали главу од идеје да се из дубине земље испумпава црна, лепљива течност, један човек је одлучио да читаву ствар покрене на чист, непатворени блеф.

Све је почело када је Seneca Oil Company из Конектиката, очајнички покушавајући да пронађе начин да комерцијализује површинске изворе нафте у забити Пенсилваније, унајмила Едвина Дрејка. Његове стварне квалификације за овај пионирски подухват биле су спектакуларно непостојеће, будући да је до тада радио као кондуктер на железници и да је управо добио отказ због лошег здравља. Ипак, Дрејк је имао две ствари које су његови послодавци сматрали кључним: бесплатан железнички пасош који му је омогућавао да путује без трошкова и довољно храбрости да глуми нешто што није. Да би подигли његов друштвени углед међу неповерљивим, тврдоглавим локалним мештанима варошице Тајтусвил, шефови компаније су почели да му се обраћају у писмима као „пуковнику”, иако човек никада у животу није обукао униформу нити видео бојно поље.

Тако је самозвани пуковник Дрејк стигао у Пенсилванију, носећи високи цилиндар, беспрекорно укројено одело и велику визију која је мештанима деловала као напредни стадијум лудила.

Док су сви пре њега нафту скупљали ручно, цедећи је са површине воде помоћу ћебади, Дрејк је био убеђен да се право богатство крије дубоко у стенама и да се до њега мора доћи бушењем, баш као што се долази до соли. Локални фармери и дрвосече су свакодневно долазили на његово импровизовано градилиште, седели на пањевима и са сузама у очима од смеха посматрали како дојучешњи кондуктер, уз помоћ старог парног котла и локалног ковача Вилијама Смита, покушава да пробије тврду подлогу. Читав пројекат је убрзо у народу крштен као „Дрејкова лудост”, а подсмех је постао још већи када су инвеститори са источне обале, изгубивши сваку наду и новац, одлучили да дигну руке и пошаљу Дрејку коначно наређење да спакује кофере, плати дугове и затвори неславну представу.

Судбина се, међутим, поиграла са својом омиљеном валутом — савршеним тајмингом. Писмо у којем су му послодавци саопштили да прекидају финансирање путовало је споро, а пре него што је стигло у Дрејкове руке, на дубини од непуних двадесет метара, бушилица је пропала у празан простор под земљом. Следећег јутра, ковач Смит је погледао у цев и видео како из ње полако навире тамна, густа течност коју данас зовемо црним златом. У том секунду, „Дрејкова лудост” је постала темељ модерног света, а Тајтусвил је преко ноћи експлодирао у први нафтни Тексас, преплављен хиљадама хистеричних трагача за срећом који су почели да буше земљу где год би стигли.

Али како то обично бива у параболама о људској сујети, човек који је отворио пандорину кутију светске економије показао се као катастрофално лош бизнисмен. Дрејк, у свом поносном заносу тријумфа, уопште није патентирао свој револуционарни изум — метод убацивања гвоздених цеви у бушотину како би се спречило урушавање зидова и продор подземних вода.

Без тог изума, ниједна будућа комерцијална бушотина на свету не би била могућа, али су сви остали једноставно копирали његову идеју потпуно бесплатно. Док су се око њега рађали први нафтни милионери и корпорације које ће касније владати планетом, самозвани пуковник је свој удео у компанији продао за ситниш, а преостали новац изгубио у сулудим шпекулацијама на берзи у Њујорку. На крају ове ироничне историјске вртешке, човек који је буквално избушио модерну историју завршио је као тежак инвалид, доживевши старост у потпуној беди и сиромаштву, преживљавајући искључиво од мале почасне пензије коју му је држава Пенсилванија доделила много година касније, више из сажаљења према његовом миту него из стварне захвалности.

Лекција коју нам је Едвин Дрејк оставио у аманет једнако је густа и немилосрдна као и нафта коју је ископао. Историја је, изгледа, одувек имала посебан смисао за хумор који се граничи са окрутношћу: она често допушта визионарима, блеферима и чудацима да окрену кључ и покрену зупчанике напретка, али кључеве од касе и плодове тог истог напретка готово увек предаје у руке онима који су се на почетку најгласније смејали са безбедне удаљености.