Јозеф II и један од најбизарнијих декрета о путовању

Аустријски цар Јозеф II, познатији као „просвећени бирократа”, 27. августа 1785. донео је један од својих најбизарнијих декрета којим је забранио својим грађанима да путују у иностранство без његовог личног, писаног одобрења – у супротном би им сва имовина била одузета. Апсурд лежи у томе што је сам цар био опседнут путовањима инкогнито под лажним именом „гроф Фалкенштајн”, па је закон заправо написао како би спречио племиће да виде колико се европска елита у Паризу и Лондону смеје његовим крутим, административним реформама и сопственом страху од губитка контроле.

Када један апсолутистични владар проведе већи део свог живота маскиран у обичног грађанина, крстарећи Европом под лажним именом и бежећи од досадних дворских церемонија, очекивало би се да има барем мало разумевања за људску потребу за кретањем и слободом. Међутим, у уврнутом менталном склопу аустријског цара Јозефа II, просвећеност и крута бирократија су се спојиле у савршен чвор параноје и контроле. Као син моћне Марије Терезије, овај владар је искрено веровао да је његова света дужност да регулише сваки секунду живота својих поданика  од тога колико свећа сме да се упали у цркви, преко обавезе да се мртваци сахрањују у платненим врећама ради уштеде дрвета, па све до тренутка када су његови племићи одлучили да спакују кофере и виде свет.

Све је кулминирало у касно лето када је цар, седећи у свом кабинету у Бечу, потписао један од најрестриктивнијих декрета у историји путовања. Нова уредба је дословно претворила читаву Хабзбуршку монархију у велики, административни кавез: сваком грађанину, без обзира на сталеж, било је најстроже забрањено да пређе границу без изричитог, личног и писаног одобрења самог цара. Свако ко би се дрзнуо да отпутује без овог царског благослова био би проглашен за државног непријатеља, а закон је предвиђао моменталну и потпуну конфискацију његове целокупне имовине у корист круне. Док су његови министри састављали компликоване обрасце и формуларе за подношење молби, Беч је занемео пред чињеницом да је човек који је укинуо кметство управо увео кметство на нивоу пасошке контроле.

Истински урнебесни парадокс ове царске блокаде лежао је у чињеници да је сам Јозеф II био највећи путохоличар међу тадашњим крунисаним главама. Користећи псеудоним „гроф Фалкенштајн”, он је годинама инкогнито обилазио Француску, Италију и Немачку, спавајући по обичним крчмама и уживајући у улози „човека из народа”. Али током тих путовања, његов пренадувани его је доживео тежак ударац: у салонском Паризу и космополитском Лондону, европска интелектуална и аристократска елита отворено се и брутално смејала његовим микроменаџерским реформама, називајући га „царем-сакристаном” који се бави црквеним инвентаром уместо великом политиком.

Сазнавши да су трачеви и подсмех на његов рачун постали главна забава у иностранству, Јозефа је ухватила панична параноја да ће његови племићи, путујући по Европи, видети колико му се свет смеје у лице, те да ће се вратити кући са опасним идејама о слободи и урушити његов пажљиво грађени ауторитет.

Овај административни рат који је цар објавио сопственим грађанима и њиховим пасошима убрзо се претворио у бирократску ноћну мору која је паралисала трговину и културну размену. Племићи и богати трговци су недељама чакали у редовима испред царских канцеларија, док је сам Јозеф II проводио сате прегледајући молбе и лично одлучујући ко је довољно лојалан да добије пасош, а ко мора да остане код куће у име државне безбедности. Закон је на крају произвео управо оно што бирократија увек производи — масовно шверцовање људи, фалсификовање докумената и опште незадовољство сталежа који су до тада подржавали његове модерне идеје.

На крају, сувишни декрет Јозефа II остао је као трагикомичан споменик једном од највећих парадокса просвећеног апсолутизма. Човек који је желео да модернизује своје царство и учини свој народ срећним, завршио је затворен у сопственом систему страха од туђег мишљења. Историја нам је кроз његов пример још једном скренула пажњу на вечиту истину: када владари почну да панично закључавају границе и бране својим грађанима да гледају преко плота, то ретко раде да би заштитили државу, а готово увек зато што се плаше да ће неко, сасвим случајно, негде у далеком свету, наглас изговорити да је цар заправо потпуно го.