Уводне тактове великих историјских драма ретко прати звучна најава какву би позоришни редитељи пожелели, али у случају дечака који ће касније постати синоним за државни терор, сама природа се побринула за сценске ефекте.
Када је дуго очекивани престолонаследник коначно угледао светлост дана, 1530. године, изнад Москве је избила олуја толико силовита да су савременици записали како су се црквена звона сама од себе огласила. Био је то увод у живот који ће се, готово у потпуности, одвијати под секвицама унутрашњих громова и параноје, где је граница између апсолутне моћи и потпуног лудила избрисана у корист личних демона једног човека.
Дечак који је са три године остао без оца, а убрзо и без мајке, одрастао је у хладним ходницима Кремља као заробљеник сопственог племства, посматрајући како се моћни бољари отимају за власт док њега, законитог владара, држе у полугладном и запостављеном стању. Тај дубоки осећај понижења и немоћи код младог кнеза створио је необичан психолошки раскол, у којем су се мешале маније гоњења са готово религијским уверењем у сопствену божанску непогрешивост.
Foto: Pexels
Када је коначно преузео власт и крунисао се за првог руског цара, Иван Грозни није желео само да влада, већ је захтевао да се читава држава трансформише у инструмент његове личне заштите од замишљених издајника.
Овај владарски тријумф над сопственим страховима брзо је прерастао у геополитички апсурд када је успостављена опричнина, систем у којем је држава буквално подељена на два дела.
Један део је функционисао нормално, док је други, под царевом директном управом, постао полигон за најбизарнију војску тог доба. Опричници су јахали у црним одорама, са псећим главама и метлама привезаним за седла, што је требало да симболизује њихову спремност да нањуше и почисте издају.
Међутим, ова крута фасада божанског владара крила је човека који је живео у сталном, готово комичном страху од сопственог народа. Док је јавно демонстрирао апсолутну немилосрдност, Иван је истовремено водио тајну дипломатску преписку са енглеском краљицом Елизабетом I, панично тражећи гаранције да ће му бити одобрен политички азил у Лондону уколико у Москви избије побуна.
Тај парадокс владара који једном руком потписује смртне пресуде, а другом пакује замишљене кофере за бег, допуњавао је и његов бизарни обичај вођења личне књиге грехова. Цар је, наиме, педантно записивао имена свих својих жртава како би се касније молио за њихове душе, а када би његови џелати претерали са ефикасношћу, па имена било превише, Иван би у очају поред броја жртава дописивао хладне, бирократске забелешке: „Ти и твоја војска, Господе, знате имена ових хиљаду људи.“
Ова патолошка мешавина административне педантности, религиозног страха и чисте панике показује да се иза кулиса велике историјске позорнице често крио само дубоко преплашени појединац.
У овом бизарном поретку, цар је истовремено обављао улогу суровог судије и дубоко побожног искушеника, присиљавајући своје џелате да преко дана муче људе, а ноћу проводе сате у молитви под његовим вођством. Међутим, највећа трагедија ове параноичне структуре била је у томе што је она, попут гладне звери, на крају морала да се окрене према унутра, ка најближима, где се сујета сусрела са најинтимнијим породичним кругом.
Кулминација царевог психолошког путовања није се догодила на неком славном бојном пољу, нити у дипломатским преговорима, већ у тишини царских одаја, због нечега што би у свакој другој породици била тек пролазна кућна расправа.
Повод за оно што ће уследити био је изглед његове трудне снахе, за коју је Иван сматрао да је неприкладно и превише лако одевена за једну царицу. У налету беса, водећи се искључиво својом увређеном сујетом и навиком да контролише сваки аспект стварности, цар је физички насрнуо на жену свог сина. Када је престолонаследник и имењак, млади Иван, утрчао у собу покушавајући да заштити супругу, сукоб је добио димензију коју нико није могао да предвиди.
Наследник је подсетио оца на његове војне неуспехе, што је за сујетног монарха било равно велеиздаји. У тренутку потпуног слепила, Иван је подигао свој тешки штап са гвозденим шиљком – исти онај којим је годинама испитивао верност својих поданика – и снажно ударио сопственог сина у главу.
Оно што је уследило у тим драматичним минутима представља можда најснажнију слику ироније моћи у читавој историји. Чим је млади кнез пао на под, крварећи из слепоочнице, бета-верзија страшног цара се у тренутку урушила.
Човек пред којим је дрхтала читава Источна Европа бацио се на колена, грлећи крвавог сина, љубећи му руке и очајнички дозивајући лекаре, вапећи како је убио свог јединог способног наследника.
Била је то сцена у којој је апсолутни господар живота и смрти схватио да својом моћи не може да врати оно што је у секунди сујете уништио. Кнез је неколико дана касније преминуо, остављајући оца у дубокој депресији и самоћи, суоченог са чињеницом да је династија коју је толико желео да уздигне сада осуђена на пропаст, јер је следећи у линији наслеђивања био његов млађи, неспособни син Фјодор.
Када се поглед спусти на крај ове животне драме, јасно се види да историја често кажњава управо оне који покушавају да је у потпуности потчине својој вољи.
Иван је умро неколико година касније, остарео пре времена, окружен астролозима које је консултовао у страху од сопствене смрти, док је партију шаха коју је играо у својим последњим тренуцима прекинуо изненадни срчани удар. На крају, иза човека чије је име изазивало ужас остала је празна престона дворана и држава пред расулом, као неми сведок да је највећи непријатељ неограничене моћи управо онај који је носи.
Људска природа, када јој се одузму све кочнице и уруче сви кључеви владавине, на крају увек пронађе начин да саму себе поједе, остављајући будућим вековима причу о томе како је један владар, у покушају да контролише све, изгубио оно најважније.